У НАШОЈ земљи се, како су педантно израчунали стручњаци Привредне коморе Србије, годишње произведе цвећа и украсног растиња у вредности 20 милиона евра. На овим пословима ради око 500 стално запослених и око 5.000 сезонских радника. Стручњаци, међутим, истичу како би, пре свега због одличних географских и климатских услова, производња могла да буде много већа, и да би у цвећарству могло да буде ангажовано далеко више радника.

Цвећари из Србије су, каже статистика, прошле године на отвореном пољу произвели 8.000.000 садница. У пластеницима је произведено још 500.000 садница, док су се украсне биљке, саднице живице, ружа и четинара, у расадницима гајиле на око 600 хектара.

- Србија има географске и климатске услове за производњу цвећа као и Француска - наводи доцент др Емина Младеновић са новосадског Пољопривредног факултета, стручњак управо за гајење цвећа. - Радује што из године у годину све више људи улази у овај посао, али, и даље је увоз цвећа далеко већи од извоза из Србије, иако би могло, и морало да буде другачије.

Србија, према речима Младеновићеве, највише цвећа увози управо из Француске, а такође и из Холандије, Мађарске, Италије... Увози се резано цвеће, а такође и расад једногодишњег и вишегодишњег цвећа, као и саксијске биљке.

- Таква ситуација би могла лако да се промени јер само са нашег факултета “излази” довољан број младих људи са довољно знања да се баве овим, истина, прилично захтевним послом - наводи Младеновићева. - Посао би, међутим, требало да буде исплатив јер једна ружа кошта много више од салате или краставаца, а гајење није ништа скупље.

У Липолисту, селу које је већ деценијама центар узгоја цвећа а пре свега ружа у Србији, међутим, објашњавају да би и у производњи цвећа могло много тога да се унапреди.

- У нашем селу се годишње произведе око милион садница ружа годишње од којих се чак 700.000 пласира у извоз - објашњава Милан Маринковић, председник Удружења произвођача цвећа “Руже Липолиста” које окупља тридесетак произвођача, и једино је ове врсте у Србији. - Определили смо се за рад са садницама цвећа, које продајемо за око евро по комаду, док их у Русију, у “ринфузи” пласирамо за око пола евра. По хектару гајимо око 100.000 садница, а улагање по хектару, у овој двогодишњој производњи достиже и 20.000 евра. Посао није лак, има много ручног рада, и потребно је бар две и по године да се чека на повратак улагања. Покушали смо, више пута, да тражимо посебну подршку од државе, али, то је изостало.

Фото Н. Фифић

Маринковић, такође, наводи како су се, до 2000. године, у Србији далеко више гајиле и руже за пласман у цвећаре, односно, резано цвеће. Сада је та пракса, како каже, буквално угашена, јер је конкуренција из увоза била сувише оштра.


ОД ХОБИЈА ДО ЗАНИМАЊА

ПРОИЗВОДЊОМ цвећа, породично, бави се и породица Лоц из Будисаве, места недалеко од Новог Сада. Како објашњава Виолета Лоц, са послом су супруг и она почели из хобија, а сада имају пластеник од 500 квадратних метара, у којем годишње произведу и више од 60.000 разних садница цвећа.

- Солидно радимо, али, мора се знати да цвеће тражи ангажовање од 24 часа дневно, свих 365 дана у години - истиче наша саговорница. - У послу нам помажу и кћерке, истина, не тако много јер имају обавеза на факултету. Сама производња није јефтина, јер све, од семена па до супстрата и средстава за заштиту, стиже из увоза.


ДЕЛИМО ПРОБЛЕМЕ

МИЛАН Топаловић, председник Групације произвођача цвећа и украсног биља, наводи како цвећари деле проблеме као и већина пољопривредника.

- Суше, поплаве, град и мраз, то су наши најозбиљнији проблеми - наводи Топаловић. - Имамо, тренутно, сигурно око 1.000 произвођача цвећа у Србији, али ретко који се одлучује да гаји резано цвеће, јер, једноставно, код нас, и поред грејања пластеника, тешко “стиже” до 8. марта, када се цвеће по традицији тражи. Једноставно, нема довољно сунчаних дана. Радује, ипак, што све већи број пољопривредника улази у овај посао, а и што извоз, полако али сигурно, расте.