Кућа се гради где шљива расте

КАКАВ значај наш народ придаје шљиви показује обичај који је сачуван у многим крајевима - да се кућа гради тамо где шљива најбоље расте. Или где не пада, мада се афричкој приписује такав комплимент.

У неким крајевима уместо уобичајеног храстовог дрвета сече се шљива за бадњак. А, без ракије шљивовице не може да прође ниједна свечаност, ни свадба, ни слава, ни крштење... Ракија је чест лик у народним песмама, причама, предањима... Све ово показује колико су шљива и ракија уткани у нашу свест. Али, захваљујући нашој неорганизованости, производњу шљиве заштитила је Бугарска, а производњу шљивовице Немачка.

Дуго времена шљива је имала велики економски значај за оне који је гаје, али и за државу. Само од 1968. до 1977. некадашња Југославија држала је 17,56 процената светске производње шљиве. Од тога је половина отпадала на Србију. Данас, међутим, није тако. Србија јесте највећи произвођач шљива у односу на број становника, годишње се произведе 38 килограма, али највише се, због лошијег квалитета, користи за ракију.

- У прошлој години откупљено је 120.000 тона шљиве, што је више у односу на претходне - каже Евица Михаиловић из „Плодова Србије“. - Очекујемо да ће ове године откуп бити већи. Од раних сорти откупљено је 6.500 тона свеже конзумне шљиве, а ускоро ће кренути куповина за замрзавање и за пекмез. Сва ова невремена утичу на род шљиве, али ако не буде конзумне, биће доста шљива за пекмез, сушење или бар за ракију.

Иначе, историја шљиварства у Србији протеже се кроз векове. На овим просторима шљиве су гајене у средњем веку на манастирским и феудалним поседима, а од 13. века и на имањима сељака. Ипак, у то време највише су гајене крушке, јабуке, орах и дуд, па тек онда шљиве. Током турског периода воћарство се постепено развијало, а шљива је полако преузимала примат над осталим воћем. Због тога у нашим ранијим народним песмама вино има главну улогу, а тек из периода буна и устанака скоро сасвим је узима ракија шљивовица.

У време Милоша Обреновића улаже се много у развој шљиварства, тако да извоз шљива постаје уносан посао. Све до 1864. шљиве су коришћене, пре свега, за производњу ракије и пекмеза, а од тада почиње и њихово сушење. Сушена шљива била је намењена, пре свега, трговини.

Наглу експанзију шљиварство доживљава 1878, када је у Србији већина винограда уништена филоксером. Тада се напречац повећава трговина шљивом, као и ракијом шљивовицом.

После Првог светског рата растао је број стабала пожегаче, а експанзију шљиварство доживљава од 1945. Поред повећања броја засада, нарочито се развија производња нових сорти. У Институту за воћарство у Чачку створено је тринаест аутентичних сорти: чачанска рана, валерија, чачанска лепотица, чачанска најбоља, јелица, чачанска родна, ваљевка, чачанска позна... Занимљиво је да се неке од њих данас више гаје у другим европским земљама, а не код нас.

- Око 60 одсто шљива данас се користи за ракију, јер својим квалитетом одговарају само за то - објашњава др Михаило Николић, професор на Пољопривредном факултету. - Стенлеј, чачанска лепотица и чачанска родна су доминантне сорте које се продају свеже. Иза њих је велика празнина на коју се наставља чачанска рана. Пожегаче немамо, а друге сорте не можемо свеже да продамо. Номинално имамо пуно шљива, али мало их има реално. Раније смо доста извозили суве пожегаче, али сад сви купују крупне плодове и више не можемо да је извозимо.

Наши сељаци често се жале да им Руси, као највећи увозници, нису платили довољно. Професор Николић, међутим, каже да шљиву коју „натрпају у џакове“ никоме не могу да продају као да је прва класа.

- Руси су највећи увозници суве и сирове шљиве - каже Николић. - У осталим деловима Европе купују је, углавном, за прераду. Немамо дугорочну стратегију, а ни људе који ће да саде шљиве. Јер, шљива је нископрофитабилна. Јесте да су инвестиције скромне, али је и зарада таква.

Цена шљива креће се од пет до шест динара по килограму кад је добар род, али зна да достигне и 12, када је организована понуда. На светском и европском тржишту цене су знатно веће од домаћих откупних.

- Велика је штета што из наших шљива не можемо да извучемо све оно што је добро и што представља важну понуду на светском тржишту. Наиме, тзв. топла прерада скоро да се не ради, осим у домаћинствима и за сопствене потребе. Од шљива се може произвести педесетак производа, а ми нудимо тек неколико - џемове, пекмезе и компоте... И то у малим количинама.

И поред тога што шљива није оно што је била, и даље је српски бренд. О шљиви као симболу српства могло би се писати нашироко. Постоји злослутно пророчанство према којем ће на свету једном остати Срба тек толико да стану испод крошње шљиве. Ипак, у српским обичајима заузима важно место. Колико се ово дрво сматра доброчинитељским показују и обичаји у разним крајевима источне Србије, где се на Ускрс испод шљиве вршило причешћивање копривом. На Бадње вече, као и током поста, на трпези се обавезно налазе и суве шљиве.

Шљива је, приповеда се, извор богатства, традиције и апсолутног блаженства. Осим тога, шљива - на неки чудан начин много тога говори и о народном карактеру и менталитету. Час смо попустљиви, благи и широкогруди, час задрти и преки.

Колико је шљива уткана у свакодневни живот говоре и породична презимена, која је имају у свом корену. А има је и у називима многих села.

И, мада шљива одавно није што је била, одлучено је да „има да буде“, тако да се малтене под сваком шљивом одржавају сајмови и дани шљива.