И ОВЕ године у Србији ће бити добре ракије. Воћке, а посебно шљиве, добро су понеле. Било је довољно сунчаних дана, плодови су пуни воћног шећера, и, како истиче Драган Ђурић, председник Удружење произвођача природних ракија „Српска ракија“, само се чекају хладнији дани да потече танак млаз младе ракије из казана...

Удружење „Српска ракија“ окупља више од 30 произвођача квалитетних ракија, чији је циљ да ово наше национално пиће постане и национална робна марка, односно бренд по којем ће се Србија препознавати. Ракије чланова овог удружења већ су квалитетом, али и дизајном амбалаже достигле тај ниво, али подршка државе, каже Ђурић, није одговарајућа.
- Претпоставка за добру ракију је добро воће, а тиме је Србија пребогата - каже Ђурић. - Сваки од наших чланова, у просеку, производи око 5.000 литара ракије годишње. Проблем је што се на тржишту још могу наћи разна неквалитетна пића која носе име ракија, па и фалсификати, који могу да буду опасни и по здравље.
Да би се произвео литар добре ракије, објашњава Ђурић, неопходно је десетак килограма воћа. Цена ракије, самим тим, не може да буде нижа од цене тог воћа.
- Ако се урачуна да квалитетна амбалажа кошта још толико, а и да ракија, ако желимо да добије на квалитету, треба да одлежи у бурету, које може да „попије“ десетак одсто ракије, јасно је да цена, у подруму, мора да буде око осам евра по литру - наводи Ђурић. - На ту цену, наравно, треба урачунати и трговачку маржу, па квалитетна ракија тешко може да буде јефтинија од 15 евра.
Европска унија је, напомиње Ђурић, прописала правила по којима, иако је наш аутентичан производ, шљивовицу не можемо да заштитимо. Шљива, наиме, расте у многим земљама. Остаје само да је заштитимо са одредницом „српска“.
- Кад шљивовица већ понесе тај префикс, морала би да се препознаје као најквалитетнија. На основу тога ће касније светско тржиште моћи да препозна и српске ракије од другог воћа, као што је, рецимо, српска дуњевача, кајсијевача...
На том послу, додаје Ђурић, требало би да се ангажују сви државни органи, пошто је профит од извоза алкохолних пића далеко већи него онај од извоза свежег или замрзнутог воћа. Али, подршке надлежних нема и то је највећа препрека да се од нашег националног пића створи светски познат бренд.

КОМОВИЦЕ, ТРАВАРИЦЕ И “ЧАЈ“
Имена разних ракија с разних локација у Србији, како предвиђа нови закон, имаће заштићене географске ознаке порекла.
Ускоро бисмо могли да добијемо лозовачу из Поморавља, а такође и вршачку, тимочку и смедеревску лозовачу, вршачку, жупску и јастребачку комовицу, „шумадијски чај“, линцуру из Шумадије, пиротску линцуру, траварице из Хомоља и Топлице и клековачу из Бајине Баште.

КО СВЕ ПЕЧЕ
У Србији, како се процењује, постоји више од 10.000 произвођача ракије. Само петина, њих око 2.000, регистровано је у Министарству пољопривреде, шумарства и водопривреде. Од њих о само стотинак подрума производи висококвалитетну ракију. Нови закон о ракији, упозорава Ђурић, не дозвољава физичким лицима да се региструју као произвођачи, чиме их „гура“ у сиву економију.