СРБИЈА је мењала владаре, али монету - никако. Ређали су се кнежеви, краљеви, маршали... а нашем ”денариусу” мандат још траје. Нови, српски динар, после осам деценија, од 24. марта ове године, поново ”звецка” у нашим новчаницима. Намерно наглашавамо ово ”српски”, јер је Народна банка Србије пустила у оптицај, засада, само нову ”хиљадарку”. Црна Гора се већ раније одлучила за евро као средство плаћања, тако да Србији није преостало ништа друго, осим да се врати ”старом добром” српском динару.
- Откуд динар? Термин који означава домаћи српски новац - динар помиње се и у Душановом законику. Назив потиче још из антике, од имена најчувеније римске монете - денариус - објаснио је Мандић. - На латинском то би значило ”десетка” и он се у Римској империји ковао око петсто година.
Све до проглашења прве Југославије 1918. године, у оптицају је био динар Краљевине Србије. Међутим, иако је динар задржан као основна новчана јединица, осим имена, није имао ништа заједничко са ”прецима”.
- Први модерни српски динар искован је 1875. године, за време владавине Милана Обреновића. Састојао се, као и данашњи, од 100 пара, али друге сличности између њих, нажалост, нема - каже Ранко Мандић, из Друштва нумизматичара Србије.
- Српски динар имао је исту вредност као швајцарски и тадашњи француски франак. Вредност српског златника - ”миландора”, од 20 динара била је иста као и француског ”наполеона” од 20 франака. Тада смо били чланови чувене ”Латинске новчане конвенције”.
Наиме, српски динар се први пут спомиње много раније и то у архивама с краја 1214. године, у време Стефана Првовенчаног. Од тада, па све до пада деспотовине 1459. године, динар су ковали готово сви српски владари и представљао је једно од најбитнијих обележја државности. Услед губитка самосталности српске државе, све до половине 19. века, у употреби је био велики број различитих монета страних држава.
Убрзо након ”децембарског уједињења” дошло је до инфлације, које у претходној држави није било. Једна за другом ређале су се девалвације 1931, 1935. и 1939. године.
- Стабилност тадашњег динара одговара стабилности, или боље рећи нестабилности, онога времена. Динар се више није ковао од сребра, већ од никла, а новчанице су се штампале у све већим апоенима - објаснио је Мандић.
Обезвређивање валуте настављено је пре, а нарочито током Другог светског рата. Србијом су почели да круже познати ”Недићеви динари”.
- У свим крајевима растурене државе користиле су се друге монете, једино се у Србији задржао динар - чули смо од Мандића. - Тај такозвани ”Недићев динар” био је осредњег квалитета и скромне вредности. Без обзира на то шта неко о њему мислио, ипак се одржао у оптицају скоро до 1945. године.
Када је 1945. године формирана друга Југославија, једна од малобројних ствари које нису измењене, био је национални монетарни систем. Динар се ”преселио” из Краљевине у Републику Југославију. Курс се тада стабилизовао на 50 динара за један амерички долар.
ИНФЛАЦИЈА
КОЛИКА је била вредност динара последње Југославије, говори и податак да је један динар из 1965. године вредео десет милијарди билиона валуте из 1994. Током периода хиперинфлације СРЈ је издала серију новчаница са енормним номиналним вредностима (штампане су новчанице и у апоенима од петсто милијарди динара).

ФАНТАЗИЈСКИ НОВАЦ
МНОГЕ републике бивше СФРЈ је, пред распада државе, захватила права манија такозваног фантазијског новца.
- Непосредно пре раздруживања, у Словенији су се појавиле ”липе”, у Хрватској ”банице”, у Србији ”србијанке”, у Македонији ”македонке”, док се на Косову штампао ”дардан” - рекао је Мандић. - Многе од ових ”новчаница” су штампали приватници, а за словеначке ”липе” се могло и трговати. Чак је и бивша РСК имала свој, крајишки динар.