СРБИ и Хрвати требало би да извуку поуку из односа Француза и Немаца који су били на супротним странама у неколико ратова. Године 1945. завршен је Други светски рат, највећа катастрофа у историји човечанства. Пет година после тог рата Французи и Немци пружају једни другима руку и крећу да граде Европску унију, мада нису сви немачки злочинци кажњени и упркос томе што Французи нису Немцима заборавили сва злодела.


Ово је на синоћној промоцији своје књиге „Бијело на црно: лекције из прошлости за будућност“ у Културном центру Новог Сада поручио хрватски историчар Хрвоје Класић.

-Французи и Немци имали су после Другог светског рата своје политичке елите које су имале визију будућности и које су од та два друштва у наредних пет, десет година, начиниле заједнички простор стабилним и просперитетним у економском, социјалном и политичком смислу. Већ 1960. године сваки Европљанин, укључујући и Југословене, Турке и друге, желео је да живи у Француској и Немачкој јер те две државе нису биле окренуте прошлости него будућности – поручио је Класић.

Он је подсетио да ће се наредне године навршити 25 година од „Олује“, а Србија и Хрватска и данас су једнако далеко од међусобног помирења и стабилности.

У обраћању новосадској публици, Класић се, најпре, осврнуо на специфичан наслов своје књиге „Бијело на црно“ рекавши да су у Хрватској 90-их година замењене стране – оно што је било црно постало је бело и обрнуто.

-Они које смо доживљавали као злочинце, оне догађаје које смо називали злочинима, постали су хероји а њихова дела херојски чинови. А споменике оних које смо до тада називали херојима смо порушили и прогласили их злочинцима – казао је хрватски историчар уз напомену да је овом књигом и својим колумнама „на то црнило желео да убаци мало белога“.


У наставку промоције Класић је испричао причу о свом најбољем пријатељу, директору „Пливе“, једне од најпознатијих хрватских фирми. Тај пријатељ зарађује око 3.000 евра месечно и вози се сваки дан својим службеним аутомобилом на релацији Сисак –Загреб. Једног дана „пукао му је филм“, јер је на сваком другом зиду видео поруке „За дом спремни“ ,“ У “ том слично. Купио је гумене рукавице, лак и спреј и заустављао се код сваког таквог графита и прешарао их.

Класић је поручио да свако од нас на овакав начин може деловати. На такве графите који се појављују у Хрватској, али и на оне о Сребреници, Вуковару, Хрватима у Србији треба одреаговати а не окретати главу и зажмурити.

- Док год ми на овим просторима будемо стављали национални или верски предзнак испред злочинаца и жртава и увек су наше жртве бројније од ваших, за наше злочине ми имамо оправдање, нећемо успети да се сложимо – поручио је Класић и нагласио да „ако ћемо хрватску девојчицу из Вуковара жалити, а према несрећи српског дечака на трактору остати равнодушни, то онда говори о нама".

Класићев домаћин, директор КЦНС Бојан Панаотовић, захвалио се новосадској публици на присуству рекавши да је „међу нама специјална и посебна звезда Хрвоје Класић, историчар, интелектуалац, морална громада и личност по којој ће се равнати неке будуће генерације у правом смислу те речи.“

-Зашто је важан Класић? Живимо у временима која много више обилују примитивизмом, реваншизмом, шовинизмом, ваљањем у блату, односно мрачном страном улице, а не људима који су на сунчаној страни улице. Посебно је то изражено у срединама у којима се дешавају ствари које су за социјалне психологе, карактерологе и психијатре много више, него за аналитичаре нормалне стварности – рекао је Панаотовић.

Када се, навео је даље директор КЦНС, на таквим подручјима појаве људи који без остатка говоре у прилог добра, светлости, разумевања, космополитизма…Они који су спремни да заштите жртву, слабијег, такви су људи морални хероји.

-Ми овде данас промовишемо ову књигу, а у Задру графит каже: „Закољи Србина, извади му органе, јер су у кварту мачке гладне.“ У исто време Јуре Зупчић, у истом том граду, је графит „Уби Србина“ преправио у „Пољуби Србина“. Дакле, увек има позитивних и негативних примера – рекао је Панаотовић и додао да „ми никада Класића нисмо звали да бисмо рекли да је у Хрватској грозно, а да је у Србији сјајно“.

Директор КЦНС подсетио је на чувену Гандијеву сентенцу: “Ако хоћеш да промениш свет, почни од себе самог,“ што значи да нема савршених и безгрешних.

- Зашто су важни људи попут Класића, Јаковине, Дејана Јовића, Гордана Духачека, Ведране Рудан, Горана Шарића и људи који су за помирење у овом региону? На постјугословенском простору најмрачнија друштвена појава био је рат. А до те врсте „канцера“ долази се тако што негујемо овакве графите у Задру, Београду или Новом Саду, тако што негујемо Томсона, а не Класића – упозорио је Панаотовић и додао да постоје навике, медијско деловање и начин размишљања који могу поново да доведу до најпатолошкијих друштвених појава.


ЈАСЕНОВАЦ И МЕДИЦИНСКА СТРУКА

КЛАСИЋ је открио да га је тужило „Друштво за троструки логор Јасеновац“ које сматра да се у Јасеновцу готово ништа није догодило од 1941. до 1945. године и да је заправо све почело тек 1945. године. Када су га новинари упитали за мишљење он је одговорио да то није питање за његову, него за медицинску струку.