ВЕЛИКА сеоба Срба 1690. године један је од најважнијих догађаја у историји српског народа. Селидба народа са простора Старе Србије ка северу изазвало је низ тектонских демографских, економских, културолошких и политичких промена на Балкану. То је доба егзодуса или изласка нашег народа у Европу, померања српског простора ка северу, али и крупних промена у организацији Цркве, чији ефекти су видљиви и данас.

Црквени хроничар Ђоко Слијепчевић у својом капиталном делу "Историја српске цркве" констатује:

"Таласом миграција коју је предводио патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић са велики делом свештенства и народа у земље северно од Саве и Дунава почело је цепање административног јединства Пећке патријаршије".


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Најважнији догађај у ропству под Османлијама: Нови живот Пећке патријаршије

Велика сеоба Срба 1690. године била је директна последица све већих турских победа над аустријском војском чији је савезник у Великом бечком рату био и српски народ. Патријарх Арсеније повукао се са тројицом епископа - рудничким Теофаном, зворничким Герасимом и београдским Симеоном, заједно са великим бројем народних старешина. Они нису сматрали да је њихова селидба трајна, већ да се само привремено склањању од турске освете, до враћања у отаџбину. Историја, је међутим, показала да су веровали у немогуће.

У нове крајеве Срби су се селили на основу Привилегија које им је издао цар Леополд Први. Овај документ односио се не само на новопридошле избеглице, већ и на све Србе. Он је дозвољавао слободно насељавање Срба до Будима и Коморана у Угарској, а црквеном поглавару гарантовао је и световну власт. Мисија Цркве била је заштићена, као и њена имовина, а приписано је да добра Срба без наследника, пост мортем припадају њиховој цркви. Све ове привилегије потврђивали су сви владари закључно са Маријом Терезијом.

Кључни догађај на ком је донета далекосежна одлука о селидби донета је на црквено-народном Сабору у Београду, непосредно пред пад града под Османлије, јуна 1690. Црква, свесна свих опасности, али и немоћи народа да формулише своје захтеве и потребе, преузела је одговорност и терет српске будућности. У Беч је упућен јенопољски епископ Исаија Ђаковић, који је уз велике напоре и дипломатију, захваљујући својој умешности, добрим личним везама и будности, успео да издејствује да у Привилегије, које је цар Леополд Први издао 21. августа 1690. уђе, углавном, све оно што је и тражено.


Патријарх Арсеније III

Патријарху Арсенију призната је власт над целокупним српским народом, као што је била и под Турцима. Црква је тако и надаље остала чувар народног јединства, у потпуности заменивши српску средњовековну државу.

Карловачким миром 1699. године повучене су нове границе између Турске и Аустрије. Територијално јединство Пећке патријаршије је разбијено: на територији под влашћу Хабзбурга нашло се седам епархија, али већи број епископија и даље је био под турском влашћу. Њима је управљао патријарх Калиник Први који је иза себе имао турску власт, и кога већина српских архијереја није признавала за црквеног поглавара.

Србе на новој земљи свакако није сачекало благостање. Насељени су на пустој, необрађеној и сиромашној земљи, где су у 17. веку села и градови тек били у повоју. Северно од Саве и Дунава Србе је сачекао и нови проблем - утицај Католичке цркве и тежња клера ка унијаћењу православног живља. Српска црква нашла се тако између чекића и наковња - са југа су претиле Османлије које су се светиле за учешће Срба и свештенства у рату на страни Аустрије, а са друге покрштавања од стране Римокатоличке цркве.

Црква на турским територијама, после Бечког рата дефинитивно није била иста, а кулминација промене историјских околности наступила је другим укидањем Пећке патријаршије 1766.

НОВА СРБИЈА - У РУСИЈИ

ДЕО српског становништва, избегао северно од Саве и Дунава после Бечког рата, суочен са бројним проблемима, изабрао је Русију за свој нови дом. Добре везе са овом земљом одржавао је патријарх Арсеније Трећи, који је првим досељеницима и обезбедио "узлазницу" за простор који ће касније бити назван "Новосербија" и "Славеносербија". На мапи руске империје Срби ће фигурирати све до 19. века, када ће нестати под тихом асимилацијом.

"То је била последица дуге и упорне борбе Српске православне цркве и српског народа против Турске царевине. Још од краја 16. века Порта је почела да губи поверење у политичку лојалност представника цркве, да га крајем 17. и почетком 18. века сасвим изгубила. То је произвело дугорочне последице по духовни живот српског народа", бележи Слијепчевић.

Укидање Пећке патријаршије сматра се увертиром у најмрачније доба српског народа и цркве, који ће довести до националног буђења и ослобођења у освит 19. века. Важан фактор у укидању званичне Српске цркве одиграли су и фанариотски кругови у Цариграду на чијем је челу стајала Цариградска патријаршија, као носилац "велике грчке идеје".


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
ЈУБИЛЕЈ СПЦ: На Косову још осам векова

Користећи се великим утицајем у Великој порти, којој су често чинили крупне финансијске услуге, фанариоти су тежили грцизацији целокупног негрчког православног становништва на Балкану. Током 18. века подударали су се интереси Велике порте, и фанариота, па и Римокатоличке цркве којима је одговарало укидање српске црквене самосталности.


* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ПРВО ХРАМОВИ, ПА КУЋЕ

ОД преласка на Балкан после Маричке битке 1371. турска војска је стално напредовала. До краја 15. века окупирала је половину "Дунавске линије" - од његове делте до Београда, дуж Саве до Врбаса па преко Цетине до Јадранског мора. Огромна територија царевине онемогућавала је надзор над вилајетима и њиховим беглербеговима, што је давало маха ћудима и прохтевима појединаца да узурпирају поробљено становништво.

Наду за некакав спас и очување националног идентитета, Срби су већ у 15. веку почели да траже у крајевима преко Саве и Дунава - јужним крајевима Угарске и Аустрије. Најпре су пребези били појединачни, а потом су уследиле и велике сеобе. Прва је била крајем 1481. године, када је деспот Вук Бранковић (Змај Огњени Вук) разбио војску смедеревског заповедника Скендер-бега и доспео до Крушевца. У повратку за Угарску пратило га је око 6.000 српских породица. Те пресељене Србе краљ Матија Корвин настанио је у околини Темишвара. До краја 15. века, према историјским изворима, у Јужну Угарску преселило близу 130.000 Срба. Већ у Аустроугарској, средином 19. века, живело их је око милион на простору Јужне Угарске, Војне крајине и Далмације.

Сеоба Срба оком Паје Јовановића

У тим сеобама Срби су са собом "носили" своја веровања и црквену организацију, од Баната и Бачке преко Срема, Славоније, Босанске Крајине до Лике и Далмације. Са новим колонистима из старих српских земаља шири се и Српска црква. Она се тада умногоме "ослања" и на светиње које су у тим крајевима већ подигли Немањићи или њихове сестре и ћерке удате на просторе данашњих Хрватске, Словеније и Босне, као и Бранковићи, Лазаревићи, Јакшићи, Јовшићи, монаси из Старе Србије... У свим новим областима које су населили, у 15. и 16. веку, градили су нове или прихватали старе манастире. У Банату то су Војловица, Ходош и Бездан, у Бачкој Ковиљ, а у Срему Гргетег, Крушедол, Хопово, Јазак, Беочин и Шишатовац. Велика духовна и културна седишта Срба у Славонији били су манастири Ораховица, Пакра и Лепавина, у Босанској Крајини Моштаница, Гомионица и (Х)Рмањ, а у Далмацији Крупа, Крка и Драговић.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Везир и патријарх из Милешеве: Србима под османском влашћу двојица Соколовића била светлост

Српска црква је, у другој половини 15. и првој половини 16. века, створила и нове епархије у Угарској и на подручју данашње Хрватске и Босне, где их није било пре доласка Турака. Почетком 16. века основана је Епархија сремска, са седиштем у Крушедолу. Нове епархије се стварају и у Липови (Јенопољу), Вршцу и Будиму. Дабробосанска епархија пак своју надлежност проширује на Босанску Крајину, а седиште јој је неко време било у манастиру (Х)Рмњу, у данашњем Мартин Броду. Смештен на ушћу Унца у Уну, овај манастир је, по народном предању, подигла Катарина Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића и супруга грофа Улриха Другог Цељског. (Ј. МАТИЈЕВИЋ)

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

ПОГЛАВАРИ СПЦ:

ДАНИЛО ТРЕЋИ

СИН српског великаша, потоњег монаха Доротеја, Данило, био је пети патријарх српски, од 1391. до 1395. Изабран је на сабору у Жичи који је сазвао кнез Стефан Лазаревић. Управљао је црквом под именом Данило Трећи и потписивао се као "Данило, по милости Божјој преосвећени патријарх Србима и Приморју". На трону српских поглавара био је у врло тешким временима, после Косовског боја, када је Србија била вазална држава којом је, до пунолетства сина Стефана, управљала кнегиња Милица. Верује се да је патријарх Данило Трећи одобрио да се мошти кнеза Лазара пренесу из Храма Светог спаса у Приштини у његову задужбину - манастир Раваницу. Том приликом је кнез Лазар и канонизован.

Патријарх Данило Трећи је био и писац, а његова дела су и дан-данас врло значајна у српској књижевности. Написао је "Похвалу кнезу Лазару", за коју књижевни критичари кажу да је "писана са укусом и сврстава се међу најлепше књижевне творевине старије српске књижевности". Осим тога, Данило Трећи се сматра једним од твораца косовског култа. У делима насталим пре Косовске битке много је писао о лози Немањића, а после Косовског боја, кнезу Лазару је посветио четири списа. Ти текстови симболизују Лазарево великомучеништво и надмоћ "царства небеског" над "царством земаљским". Година смрти патријарха Данила Трећег није позната.


Патријарх Данило Трећи

САВА ПЕТИ

АРХИЕПИСКОП пећки и патријарх српски, од 1396. до 1409. године, био је Сава Пети. О њему као шестом патријарху СПЦ врло мало се зна. У списима се потписивао и као "патријарх Срба и Грка". Обавио је сахрану патријарха Јефрема, подигао му гробницу и после седам година прогласио га за светитеља.

Сава Пети је био савременик боја на Ровинама 1395, и код Никопоља годину касније, и код Ангоре 1402. У прве две битке Срби су се као турски вазали борили против хришћана, док су у Бици код Ангоре, предвођени деспотом Стефаном Лазаревићем, када је султан Бајазит Први поражен од Тимура (Тамерлана). Тада су се Срби ослободили турског вазалства. Патријарх Сава Пети се упокојио 7. октобра, али се, како пише историчар Ђоко Слијепчевић, не зна тачно које године.

ДАНИЛО ЧЕТВРТИ

Од 1406. до 1407, патријарх српски био је Данило Четврти, о ком има врло мало историјских података. Осим његовог имена, не зна се ни када ни где је устоличен. Управљао је црквом у време великих превирања и унутрашњих сукоба између Лазаревића и Бранковића. На трону српске цркве био је врло кратко, а његов наследник Кирило Први, као нови патријарх помиње се већ 1407.