СВЕ је грувало и грмело између Народног позоришта и чувеног затвора Главњача (данас зграда Природно-математичког факултета), пре 75 година, током борби за ослобађање Београда. А на улици, под кишом метака и граната, између осталих бораца Прве пролетерске бригаде и Зденко Дупланчић, петнаестогодишњак из Сплита. За време ослобађања главног града дочекао је петнаести рођендан.

- Ко се тад сећао рођендана!? Пуцало је на све стране, на памет ми није пао рођендан. Присетио сам се тек кад су прошле борбе - каже овај пуковник ратног ваздухопловства, члан Градског одбора СУБНОР-а Београда, Републичког одбора и комитета за међународне везе.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Сећања ослободилаца: Сви смо желели у први ешалон

Иако су мртви падали на све стране, није се плашио.

- Ни сам не знам како, али током рата се ниједном нисам уплашио. Жалио сам кад ми погину другови, али нико од нас се није бојао за сопствени живот. Да су рекли "јуришај на небо", ја бих јуришао! Младост... Знали смо да никада нећемо живи пасти непријатељу у руке и да нас другови неће оставити рањене. После, кад је прошао рат, бојао сам се да ме не згазе кола - смешка се 90-годишњи Дупланчић.

У партизане је пошао са 13 година. Потиче из богате породице, отац му је био трговац, тапетар и декоратер. Ипак, ушао је у СКОЈ 1941. године, огорчен због онога што раде Италијани и усташе. Како каже, Сплит је био црвен. Њихова служавка је била члан Партије и од ње је сазнао о злу фашизма. Мајка му је била у Антифашистичком фронту жена. Партија је њихову кућу користила за илегални рад.

Његова скојевска ћелија била је врло активна. Префарбавали су фашистичке пароле и Мусолинијеве слике, бацали летке, уништавали бунде проститутки које су флертовале са Италијанима. Када је Италија капитулирала, 1943. године, требало је разоружати италијанску дивизију и доћи до оружја.

- Сплит смо ослободили ми, грађани. Покупили смо оружје. Двадесет дана сам учествовао у одбрани града. У близини је била Прва пролетерска и требало ју је попунити Сплићанима. Био сам поносан што су ме примили, јер су бирали борце, а није могао да уђе свако - каже Дупланчић.

Заувек је запамтио тешке борбе за ослобођење Београда. У главном граду су остали месец дана, а одатле на Сремски фронт, па у мају 1945. у Загреб:

- За разлику од Београда, где су се водиле уличне борбе, у Загребу смо водили битку пре града. Погинуло је 163 мојих другова. Погинули су само два дана пред крај рата. Не знам како сам изашао жив.

Због свега што је преживео, љути га прекрајање историје:

- И Београд и Загреб је ослободила југословенска војска. Ни српска, ни хрватска. Жао ми је кад видим усташке симболе у Хрватској, али младе нема ко да научи да је НДХ била фашистичка творевина, да је почивала на немачким расним законима и да уопште није била независна - огорчен је један од најстаријих живих бораца.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Орах код Авале - неми сведок епопеје: Кавкаски горостас на гробу јунака

Шармантни Сплићанин је крајем седамдесетих био у војној мисији у Москви, а осамдесетих у Савезној дирекцији за резерве и промет специјалних производа, задужен за продају оружја несврстанима. Пензионисан је 1988.


НАЈТЕЖА БИТКА ЗА УБ

НАЈТЕЖА битка за Дупланчића је била на брду Вучјак, код Уба, 3. октобра 1944:

- Тада смо у рано јутро, још је био мрак и падала је киша, налетели на четнике и Немце у бункерима. Косили су нас из митраљеза. Пуно другова сам изгубио. Ја нисам чак ни рањен, а мислио сам да нећу извући живу главу.