САН који је наука, у области биомедицинског инжењеринга, током протеклог века сањала, већ се остварује - делове људских органа могуће је узгајати и у лабораторијама!

Наша проф. др Гордана Вуњак Новаковић, стручњак у самом врху биомедицинског инжењеринга, део је овог револуционарног подухвата. Њена истраживања, вођена жељом да се смањи "раздаљина" између многобројних пацијената који су животно угрожени и малобројних донора, у лабораторији којом руководи на престижном њујоршком универзитету Колумбија, већ књиже значајне резултате.

Крвни судови, срчани мишићи, кости лица и главе, делови плућа из биореактора, поуздана су замена за делове тела човека. Епохална достигнућа која померају границе медицине плод су заједничког рада научника и инжењера различитих профила. На једном месту, уз помоћ двоје колега, окупила их је проф. др Вуњак Новаковић на престижној Кејстоун конференцији на тему улоге биологије у инжењерству ткива 2007. године.

- Било је то први пут да се, до тада углавном раздвојене групе, нађу под истим кровом и договоре заједнички рад на инжењерству ткива. Од тада се напредује вртоглавом брзином, у правцима о којима пре само десет година нисмо ни сањали, у великој мери захваљујући тесној сарадњи на линијама биологија, медицина, инжењерство. Занимљиво је да је исте године Шиња Јамакана, који ће пет година касније добити Нобелову награду, представио рад којим је успео да произведе матичне из већ диференцираних ћелија, кључних за конструкцију ткива - каже у интервјуу за "Новости" проф. др Вуњак Новаковић на питање има ли нових помака у области којом суверено влада.

ПРОЧИТАЈТЕ И:Zidojče cajtung: Da li u Beču presađuju pluća mimo procedura?

* Може ли се очекивати да оно што је до недавно била научна фантастика постане стварност: комплетан људски орган произведен у лабораторијским условима?

- Мислим да већ живимо у добу научне фантастике, која постепено постаје реалност. Наравно, прогрес у науци и њеној примени у медицини мора, по природи ствари, да буде постепен и да буде резултат систематичног рада у ком се све проверава много пута, и из свих углова. Ипак, мало помало освајамо све више територију која је до јуче била научна фантастика. Уместо животињских, гајимо и истражујемо хумана ткива, зато што се ћелије које ће изградити ново ткиво могу добити од сваког од нас. Значи, регенерација ма ког органа може да се ради користећи матичне ћелије баш тог пацијента. Практично говорећи, радимо на томе да се регенерише сопствено ткиво, што је вековни сан који наука данас постепено остварује.

* Да ли бисте тај остварени сан илустровали неким примерима?

- Можда је тако најбоље. Кост је ткиво које се брзо и комплетно регенерише, ако повреда није велика. Ако сломимо руку, кост ће да зарасте за неколико недеља, али то неће бити случај ако је повреда велика: ако је велики део кости хируршки уклоњен, изгубљен због повреде или болести или није ни постојао - у случају урођених деформитета. Око 2005. године почели смо да развијамо методу за гајење хуманих костију са тачном анатомском структуром, гајећи матичне ћелије на матрици од биоматеријала која имитира минерализовано коштано ткиво. Показали смо у преклиничким испитивањима регенерације вилице да таква кост одлично подноси механичка оптерећења и интегрише се са околним ткивом. Сада кроз стартап компанију коју смо покренули из наше лабораторије почињемо клиничка испитивања. За разлику од костију, плућа су сувише комплексна да би се лако и комплетно регенерисала или да бисмо их узгајали користећи матичне ћелије и биоматеријале. У сарадњи са колегама клиничарима, развили смо методу којом детектујемо највише оштећене зоне у плућима, замењујемо их здравим које добијамо од матичних ћелија.

* Све је већи напредак у још једној важној научној области - моделовању болести?

- Осим регенеративне медицине, која је традиционална област примене инжењерства ткива, последњих година развила се и нова - моделовање болести, генетских и стечених, и испитивање лекова. Микроткива која репрезентују различите органе могу да се узгајају од матичних ћелија конкретног пацијента и повезана су крвотоком у функционалне целине које су познате као "органи на чипу". На тај начин, имамо лабораторијски модел хумане физиологије који можемо да користимо за моделовање различитих нормалних и патолошких услова у нашем организму. На пример, активно радимо на моделу метастазе тумора и испитивању директних и индиректних ефеката нових терапија.

* Где је Србија данас на мапи науке света, посебно у биомедицинском инжењерингу? Какве су нам шансе да постанемо конкурентни светским научним центрима?

- Напредак у биомедицинском инжењерству захтева концентрисан и дугорочан напор са циљаним улагањем у истраживања и ефективну сарадњу стручњака из различитих дисциплина. То важи и за САД и за развијене европске земље, а можда још више за Србију. Мала смо земља, морамо бити селективни и усредсређени на пројекте у којима можемо бити успешни. Мислим да нам је обавеза да дефинишемо приоритете и области које су значајне за развој медицине, а у којима смо јаки, где имамо највећу шансу да успемо. Врло је важно да се удружимо и радимо заједно.

* Таленат младих српских научника је неспоран. Шта је кључни фактор да би се они остварили у Србији?

- Слажем се, наши студенти су изузетно талентовани. Када дођу у Америку или Европу на докторске студије, често су најбољи од најбољих. Можда зато што талентом и маштом надокнађујемо оно што имају много богатији од нас. Реалност је да у Србији нема довољно подршке за таленте које би требало да по сваку цену задржимо. Жао ми је што нема организованог напора да се подржи наша најјача интелигенција. Сви ми који се бавимо истраживањима, а која су веома скупа и захтевају широку сарадњу са стручњацима из других дисциплина, имали бисмо пуно тешкоћа да радимо у Србији. Наравно, има изузетака, али генерално се мало улаже у науку. Бојим се да ће најбољи и даље да одлазе док држава не нађе пут и начин да суштински промени однос према школству и науци. Мада сам рођени оптимиста, јер има и светлих примера, као што је моја Земунска гимназија која негује одељења за таленте, сматрам да смо далеко од онога где бисмо морали и могли да будемо.

* Шта бисте овог октобра, када почиње академска година, поручили вашим младим колегама?

- Научила сам од мојих ментора и од мојих студената да је најважније да се ради оно што заиста од свег срца волимо. Онда све иде само по себи, и посао није само посао, него начин живота. А наша балканска тврдоглавост заиста помаже више него било шта друго, јер ретко када нешто успева из прве, нарочито ако покушавате да направите велики помак. Ништа не можемо сами, то можда више важи за биомедицинско инжењерство него за друге области. Све је резултат тимског рада и наше способности да радимо са најквалитетнијим и најталентованијим колегама и студентима.

НАЈЦИТИРАНИЈИ НАУЧНИК

ПРОФ. др Гордана Вуњак Новаковић, српски академик, ове године изабрана је у чланство Америчке академије наука и уметности. Члан је Националних академија инжењерства, иноваторства и медицине Америке, Њујоршке академије наука. У Америци је проглашена за једног од пет лидера у науци и технологији. Најцитиранији је научник света, добитник награда од НАСА и најпрестижније награде за биоинжењерство.