ПРВИХ деценија турског ропства Црква је углавном несметано обављала своју мисију у народу. Пад Деспотовине и долазак под борбени марш Османлија многе крајеве је опустошио и збрисао многе цркве и манастире. Они који су одолели ратној најезди живели су и углавном без сметњи неговали реч Јеванђеља. Промене су, међутим, биле неминовне.

Као најмрачније време у историји СПЦ многи означавају раздобље између пада Деспотовине 1459. до обнове Пећке патријаршије 1557. То је време губитка идентитета Српске цркве и успостављања црквене власти Охридске архиепископије.

Како је и када до тога дошло нема много података, а историчари су нудили различита објашњења ове врсте трансфера црквене надлежности. Највероватније је да се по сили нових околности Српска патријаршија утопила у старију Охридску архиепископију, која је више одговарала интересима нових турских господара.

Историчар СПЦ Рајко Веселиновић је у своје време сабрао разна мишљења о потпадању Пећке патријаршије под власт Охридске архиепископије и истакао материјални елемент. Турцима је, сматра он, "било свеједно како ће бити уређен однос између две аутокефалне цркве. Главно је да су оне на време морале испунити своје материјалне обавезе према државној благајни. Српска, пећка, патријаршија, према њему никада није формално укинута, већ је спонтано нестала под економском снагом Охридске архиепископије.

Први ефекти брзо су се видели - најпре је нестало богослужбених књига. Иако су у појединим манастирима радиле штампарије, њихова продукција била је недовољна да намири потребе духовног живота.

Фото З.Јовановић

"Области Пећке патријаршије потпадале су постепено под управу Охридске архиепископије и то не ни својом вољом ни својим пристанком. Процес потпадања под власт Охридске цркве одвијао се оним темпом којим су српске области потпадале под турску власт. Тамо где није било турске власти ни охридски архиепископи нису могли проширити своју власт. Временом је код Грка оживела стара тежња да поврате стање какво је било пре 1219. и резултата Светог Саве", записао је Ђоко Слијепчевић.

Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ СПЦ: На Косову још осам векова

Овај процес, међутим, имао је и своју другу страну. Ниже свештенство, па и део епископа, и даље су чинили Срби. Утицај српског народа јачао је и на двору Османлија, чему је посебно доприносио познати "данак у крви". То је учинило да се турски султани све више интересују за српске обичаје, легенде, па и да званично користе српски језик. Њиме су се служили, између осталог, Мехмед Други Освајач и Сулејман Величанствени.


Султанов двор у Истанбулу, Depositphoto

Ове околности јачале су и свест о потреби обнове Српске цркве. Иза идеје о обнови Пећке патријаршије стао је најпре смедеревски митрополит Павле, али је покушај 1541. године дефинитивно пропао.

Обнова Пећке патријаршије у делима црквених хроничара најчешће се објашњава компромисом турских господара са српским народом и његовом црквеном јерархијом, која се никада није одрекла тежњи о самосталности. С обзиром на то да половином 16. века о њој није могло бити ни говора, црквена самосталност био је и начин да се Срби пацификују. Поједини су у овом чину видели и гест измирења турске царевине са српском црквом.

Иако се последњих година јављају историчари који имају другачије виђење ових, свакако значајних и преломних догађаја црквене прошлости, нема сумње да је црквеној ренесанси допринео углед и утицај Мехмед-паше Соколовића. О томе пише и Ђоко Слијепчевић:

"Он је схватио какву корист може имати Турска царевина од измирења са српским народом, чији је и сам био изданак."

Султанов ферман о обнови самосталности Пећке патријаршије 1557. и избор патријарха Макарија за њеног поглавара отворио је ново поглавље у српској црквеној историји.

фото З.Јовановић

Патријарх Макарије добио је велики и тежак задатак да наново организује Цркву, устроји је и обезбеди њено функционисање. У овом подухвату он је следио искуство Светог Саве из 1219. Окупио је најумније људе и свештенослужитеље, направио избор епископа, исцртао границе епархија и спровео свеукупну обнову духовног живота.

Прочитајте још - ПОСЛАНИЦА ПАТРИЈАРХА ПОВОДОМ ЈУБИЛЕЈА СПЦ: Ходимо Савиним траговима!

"Нова" Пећка патријаршија простирала се од Будима на северу до испод Штипа и Радовишта на југу захватајући Самоков и Рилски манастир на југоистоку. Са ширењем турског царства размакнуле су се и границе патријаршије, која је тако обухватила цео српски народ од Коморана и Ердеља па све до реке Искра у Бугарској.

фото З.Јовановић

Патријарх Макарије користио је титулу "први патријарх по другом обновљењу часнога престола све српске земље, западног Приморја и северних крајева".

МОЛИТВА ОКО КИВОТА СВЕТОГ САВЕ

О ПОЛОЖАЈУ Српске цркве у првим деценијама под Османлијама верно сведочанство су оставили странци који су путовали српским земљама. Млетачки амбасадор у Цариграду Катарин Зен 1550. године боравио је у Милешеви, где је, како је описао, живело 50 калуђера молећи се око кивота Светог Саве. Према његовим записима, епископ милешевски у овом манастиру имао је своју резиденцију одакле је несметано управљао епархијом.