Деспот Лазић, "дечак лептир" из Бајине Баште, преминуо је у петак вече после дуге и тешке борбе са неизлечивом болести коже, а за живота је пролазио кроз страшне муке.

Прича о овом дечаку који је од рођења боловао од болести зване булозна епидермолиза одјекнула је широм земље, али и по иностранству.

Софија Лазић, мајка малог Деспота, испричала је потресну причу о малишану који је од главе до пете био прекривен ранама.

- У четири, пет ујутру заспи. Не зато што умине бол, него што га сломи умор. Тешко је... Гледаш муке свог детета, а не можеш да му помогнеш, говорила је Софија.

Цела Србија је те 2015. године, када је први пут објављена прича о Деспоту плакала наd текстом "Живе ране малог Деспота", а муке дечака из Бајине Баште су трајале, све до јуче..

Свестан какву му је подлост судбина наметнула, да медицина нема лек за ране који би их зацелио, Деспот је покушавао да се одупре боли, упркос томе што су се оне отварале и у устима, једњаку..

- Колико још да чекам? Кажите, искрено, има ли лека! Ако има, нека ми донесу што пре, ја више овако не могу. Шест месеци, од болова и свраба, ноћима нисам ока склопио - јадао се мали јунак из Бајине Баште.

Прочитајте још - Преминуо Деспот Лазић: "Дечак лептир", који је дигао Србију на ноге, изгубио најважнију битку

Над њим су бдили и дан и ноћ родитељи Софија и Александар.

- Треба бити психички јак па сакрити сузу док си уз њега. Тек када га савлада сан, добро се исплачем па и ја одем на спавање. Свако јутро нова нада, али и ње је све мање - јадиковала је мајка.

Помоћ за дечака стизала је са свих страна, у виду фластера, газа за превијање рана, новца.. Међутим, ни то није било довољно, мукама родитеља да обезбеде све Деспоту, није било краја.

Само један фластер за малишана коштао је 100 евра, а њему је требало 30 месечно. Мајка је била незапослена, јер је морала да буде уз њега, а отац је радио кад је било посла.

- Импровизујемо. Купујем газу, емолијанс крему и вазелин, заједно их скувам па му лепим на ране. И то је скупо, али јефтиније од фластера. Пре неки дан сам, кувајући, себи испекла кожу на рукама - кроз сузе је говорила Софија.

Деспот је од рана по устима и грлу могао да једе само кашасто. Најтеже му је било када се купао јер му је вода иритирала ране.

Ипак, у њему је било оптимизма, није желео да се преда, само је желео да буде као своји вршњаци...

- Мама ми је рекла да ћу добити инвалидска колица. Нећу у колица! Хоћу да трчим, да се играм, да идем у школу - са јаком жељом је тада говорио Деспот.

Прочитајте још - ПАРТИЗАН СЕ ОПРОСТИО ОД ДЕСПОТА ЛАЗИЋА: Анђеле, нека те чувају анђели

- Доводим му другаре да буду уз њега, после их враћам, чиним све да га барем мало усрећим. Тешим га. Некад успем, али је психички све слабији. Не дам му да клоне - говорила је Софија.

Покушавали су и да му обезбеде образовање, па је понекад и учитељица из школе долазила, али ране дечаку нису дале мира.

Када би га засврбиле, губио је пажњу, и ту би се кућна настава обуставила.

Као и свако дете, желео је да излази напоље, да се игра, али с обзиром на то да није могао, онда је знао понекад да прошета са мајком до продавнице. Понекад, није могао назад кући, па би га у наручју мајка однела.

- Мама, нисам ја инвалид...говорио је Деспот.

Ниси, сине, али мама не може више да те носи, порастао си...

А мајка као и све мајке, своју тугу је крила иза зида и плакала, ни сама није знала колико је то пута учинила за све године, док анђели нису узели њеног анђела.