Благодат Господа нашега Исуса Христа

и љубав Бога и Оца и заједница Светога духа

да буде са свима вама (II Кор. 13, 13).

У овој благословеној години испуњени смо светим осећањима и неизрецивом радошћу зато што нас је Господ удостојио да у њој саборно, сви заједно, прославимо велики јубилеј - осамстоти рођендан наше Српске православне цркве! Тачно пре 800 година залагањем Светога Саве, највеће и најзначајније личности у историји нашег народа, наша Црква је добила своју самосталност, односно аутокефалију.

Свети Сава је толико тога урадио за шездесетак година свог овоземаљског живота да свако ко се удуби у његов живот, само надахнут благодаћу Божјом може да наслути одакле треба да започне своје казивање. Због тога и ми, српски архијереји и његови наследници, прибегавамо молитви: Саву да похвалим, знања, Боже мој, даруј ми!

Тако надахнути, ми вашу љубав подсећамо на значај Савиног дела. Oн је издејствовао аутокефалност Српској цркви и као њен први архиепископ организовао њен духовни живот у једанаест епархија. Он је преусмерио развој српске сакралне архитектуре и отворио нове хоризонте српског живописа. Он је отац српске књижевности, а утемељио је српско црквено право. Обављао је важне државне и дипломатске мисије, неговао добре односе са источним патријаршијама, одржавао деликатне црквено-политичке односе са Римом и био пионир међурелигијског дијалога са исламом. Подизао је и обнављао манастире, поставио темеље српске медицине. Неуморно је радио на просвећивању свог народа светлошћу јеванђелске истине.

Браћо и сестре! Осећајући одговорност пред значајем личности и догађаја који прослављамо, ми, архијереји, упућујемо вам ову посланицу да бисмо истовремено, заједно са вама, поделили радост ове значајне годишњице и, на основу пажљивог сагледавања и правилног разумевања времена и околности у којима је Свети Сава остварио ово велико дело, сагледали и разумели и околности времена у којем ми данас живимо.

Подсетимо се: наши преци су крштавани постепено, током столећа, све до деветог века. У тим временима, као и у данашњем времену, области насељене Србима биле су у погледу државне управе раздељене и разједињене. Српски народ се у то време - баш као и данас - налазио на географској, духовној и политичкој вододелници Истока и Запада.

Свети Сава је знао да се духовно и културно просвећивање верних може остварити само уколико се образује довољан број способних и своме народу оданих епископа, свештеника и монаха, под једном црквеном управом. Без јединственог црквеног оквира и јединственог духовног простора, суштинска пастирска служба Цркве спасењу у његовом отачаству и његовом народу напросто није била могућа. У таквим политичким околностима, било је неопходно да Црква буде самостална, аутокефална.

Због тога Светитељ, надахнут љубављу према своме роду, уз сагласност брата, светога краља Стефана Првовенчаног, доноси једну од најважнијих одлука у историји српског народа. Он, у доба када је православно Источно римско царство распарчано и прегажено, када крсташке хорде огњем и мачем успостављају у престоном Цариграду Латинско царство и постављају свог, латинског патријарха, одлази византијском цару и цариградском патријарху, тада избеглицама у малоазијском граду Никеји. Тамо од њих, поштујући у потпуности канонски поредак Православне цркве, добија пуну аутокефалију за Цркву у свом народу, поставши први архиепископ свих српских и приморских земаља.

У Никеји, у храму Премудрости Божје, у којем су одржани Први и Седми васељенски сабор, Свети Сава је 1219. лета Господњег, као најсветији изданак свога рода, хиротонисан и постављен за првог поглавара нове аутокефалне помесне Цркве.

Добијање аутокефалије за Српску цркву десило се напоредо са учвршћивањем и развојем средњовековне српске државе, тако да је један првенствено црквени догађај имао и велики политички значај. При томе, за Светог Саву, као и за пуноћу Цркве Христове у свим временима, за разлику од државног суверенитета и устројства било какве људске организације и институције у овом свету, административна самосталност Цркве није значила њено издвајање, затварање и изолацију. Напротив! Она је увек подразумевала остајање у заједници, јединству и љубави са свим помесним црквама Божјим у свету које исповедају праву, православну веру.

Суштински садржај и смисао аутокефалије састоји се у томе да епископски сабор одређене црквене области има право да самостално бира свог поглавара, а да он потом бива прихваћен и признат од свих других поглавара самосталних цркава. Аутокефални статус значи да једна црква не зависи од неког већег црквеног центра, односно да одлуке њене јерархије не подлежу одобрењу или потврди од стране другог, њој надређеног, црквеног центра.

Управо је то, давне 1219. године, Свети Сава изборио за Српску цркву. Зато је овај догађај вододелница која рачва српску историју на ону пре Светог Саве и на ону после њега.

Плодови тог великог догађаја су непобитни и далекосежни. Они обележавају сву нашу историју у свим областима живота, науке, културе, духовности и државности - једном речју, идентитета и самог историјског бића и опстанка нашег народа.

Захваљујући опредељењу Светог Саве омогућено је и довршено идентитетско уобличавање и сазревање српског народа. Савино опредељење формирало је посебан, нама Србима бескрајно драгоцен, Светосавски завет, Христов нови завет остварен у историјском искуству српског народа, завет безграничне жртвене љубави према свом народу, његовој Цркви и држави, према истини, правди и слободи.

Из тог завета изникао је и потоњи Косовски, светолазаревски завет, као и сва друга, у одсудним временима заветна опредељења и дела српског народа. Захваљујући томе, преживели смо и победили сијасет искушења и невоља које су пратиле и данас прате историјску судбину нашег народа: вишевековно ропство под Османлијама, албанску голготу и страховити покољ становништва у Првом светском рату, небивале злочине окупатора и њихових савезника у Другом светском рату... Сетимо се само најмонструознијег стратишта тог мрачног доба, логора Јасеновца, али и многих других, њему сличних стратишта, као и страшног грађанског рата који је паралелно текао током нацистичке окупације!

Верност Светосавском завету омогућила нам је да преживимо, али и да не поклекнемо. Преживели смо и терор и егзекуције обезбожених Срба над сопственим народом, његово цепање на нове, тобожње нације, арнаутске побуне и злочине од давних турских до наших времена, као и различита искушења на крају другог и почетку трећег миленијума, све време остајући усправни.

У знаку Распећа и Васкрсења Христовог налази се сав живот и историјско трајање нашег народа и наше Цркве. Страдале су светиње и са њима културна и историјска добра. Но и поред тога светосавски дух чини да и даље, у истој мери, Црква ствара, преображава и спасава своју децу. Зато се у нади молимо да верност светосавском путу који у живот води и Светосавском завету оспособи српски народ да очува своју свету и заветну покрајину, Косово и Метохију, своју милу Боку и поносну Црну Гору, као и све оне друге крајеве и земље над којима су се надвиле руке силник овога света са циљем да их насилно и неправедно отму.

Од времена у којима је Свети Сава стекао аутокефалију па до данас прошло је осам векова, а духовна снага наше Цркве чврсто и непромењиво усмерава све велике догађаје. Наш народ у највећем периоду своје историје није био обједињен унутар истих државних граница, па ипак није изгубио свој идентитет, јер га је чврсто укотвио у Цркви. Тако и данас, тамо где је присутна у српском народу, Црква чини темељ његовог идентитета. Посебно у крајевима где је угрожен, народ у Цркви налази снагу за даљи опстанак. Зато рецимо јасно и гласно: без светосавске Српске православне цркве, ми Срби, као народ, данас не бисмо ни постојали!

Али, ми овај велики јубилеј не славимо нити се Светог Саве и његовог великог дела сећамо зато да бисмо се подсетили на стару славу. Напротив! Ми желимо и хоћемо да ходимо Савиним траговима, да идемо путем који нам је он завештао.

Управо зато данас, пројављујући своје присуство на свим континентима, организована у тридесет и девет епархија, у нераскидивом јединству са данашњом Охридском архиепископијом и њеном благочестивом паством, наша Црква, Савин духовни виноград, непрекидно сведочи о непролазној вредности Христовог Јеванђеља и Васкрсења. Четрдесет и шест архијереја обједињују хиљаде свештенослужитеља, монаха и монахиња у хиљадама храмова расутих широм Земљиног шара. Сви они данас једним устима и једним срцем прослављају Оца и Сина и Светога духа, Тројицу једносушну и нераздељиву.

У четири високошколске богословске установе и осам средњошколских завода школује се данас преко хиљаду младића и девојака који ће као свештенослужитељи и вероучитељи служити Цркви и роду, као и целокупном православљу. Стотине вероучитеља светосавском веронауком поучава стотине хиљада ученика у школама у Србији и Српској, као и мноштво наше деце у Европи, Америци и Аустралији.

За осам векова чувања православног идентитета српског народа, наша Црква се никада није затворила у уске националне оквире, већ је, крећући се путевима апостола Павла и његовог богословља, отварала своја врата и пунила своје крстионице свима онима који су у Христу Богочовеку препознавали свога Спаситеља, без обзира на националну припадност, боју коже, језик којим говоре и простор на коме живе. Стога је она не само српска већ и васељенска, као што су то, уосталом, и све друге помесне цркве.

Нека би његовим светим молитвама Господ благословио, укрепио, надахнуо, сачувао и спасао наш народ и нашу отаџбину у свим временима и на свим просторима на којима се налази.

Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави!


Срећна и благословена велика годишњица наше Српске православне цркве!