ИАКО њено појављивање с пролетошњом, мартовском вишеградском смотром поштовалаца и настављача традиције Равногорског покрета нема директне везе, књига Предрага В. Остојића Усташки злочин у Старом Броду код Вишеграда 1942, која је управо изашла из штампе, посредно објашњава дубоку симболику и суштину вишегодишњих вишеградских окупљања присталица Равногорског покрета, а на последњи мартовски скуп који се није разликовао од скупова одржаних претходних година уследила су неочекивано оштра реаговања из Сарајева, из амбасада Сједињених Америчких Држава и Велике Британије, као и представника међународне заједнице у Босни и Херцеговини.

Равногорски покрет је регистрована, легална невладина организација у Србији и Републици Српској. Чува успомене на борбе Југословенске војске у отаџбини. Последњих година обележава и датум када су специјалне службе југословенске комунистичке власти недалеко од Вишеграда ухватиле вођу Равногорског покрета, генерала Дражу Михаиловића. И ове године тај догађај обележен је у Вишеграду 10. марта, онако како је обележаван претходних година. Припадници Равногорског покрета били су у униформама и с обележјима Војске Краљевине Југославије, или Југословенске војске у отаџбини.

Део равногораца био је одевен онако како су се одевале старе српске комите који су почетком 20. века ратовали против Турака и Бугара у Старој Србији, а ратовање су наставили у балканским ратовима и Првом светском рату. Били су то својеврсни специјалци онога времена. Тако су изгледали и борци комитског одреда Јована Бабунског, који је на Солунском фронту ратовао у саставу француске војске. Французи у то време нису имали тако обучене војнике, па су их позајмили од Срба.

Због овог догађаја у БиХ, пуној бораца Исламске државе који су се вратили с ратишта из Сирије, подигла се велика вика. Из британске и америчке амбасаде у Сарајеву уследила су претећа саопштења, која као да су смишљена пре тридесетак година у једном од кабинета „Бранка и Хамдије“ (некадашњих босанскохерцеговачких комунистичких првака Бранка Микулића и Хамдије Поздерца), читана на почетку главног дневника тадашње сарајевске телевизије, затим штампана на првим страницама дневника „Ослобођење“.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: За усташе радило 500 хиљада Хрвата


Представници амбасада две велике силе огласили су се, као што је то данас у моди, на твитеру. Американци су саопштили да су ужаснути због претњи и националистичке реторике и саопштили: „Такво понашање је неприхватљиво. Очекујемо од релевантних институција да предузму неопходне кораке, позабаве се овим претњама и учине да они који су криви одговарају.“ Огласио се и британски амбасадор Метју Филд: „Шокантне сцене у Вишеграду. Мора да су узнемириле многе широм БиХ. Надам се да ће власти спровести пуну истрагу. Говору мржње није место у модерном друштву. Крајње је време за окретање будућности, с одговарајућим поштовањем за све стране.“ Проговорио је у истом тону Ларс Гунар Вигемарк, шеф делегације Европске уније за БиХ, а из канцеларије високог представника за БиХ Валентина Инцка стигла је осуда вишеградског равногорског скупа.


Најновија саопштења из западних амбасада у Сарајеву показују истрајност у настојању да се српском у народу пригуше сећања на страдања која су се десила током Другог светског рата. О тим страдањима деценијама се није смело јавно говорити. Сећања на покоље које су починили хрватски војници, углавном домаћи муслимани, преносила су се с колена на колено. Довољан је и такав догађај, као што је осуда вишеградског равногорског скупа, па да потомци источнобосанских Срба обнове сећања на страдања својих предака која су се десила у прва четири месеца 1942. године.

НЕКАД НЕМЦИ, ДАНАС АМЕРИКАНЦИ

Срби западно од Дрине добро памте и 1941. годину када су источнобосански муслимани, после априлског слома Краљевине Југославије, са истим осећањима која данас исказују према Американцима, у својим насељима са цвећем и песмом дочекивали Хитлерову војску, славећи пропаст тадашње југословенске државе. С одушевљењем су прихватали рађање Независне Државе Хрватске, чија је источна граница излазила на Дрину. Муслимани, тада Хрвати муслиманске вере, масовно су ступали у нову хрватску војску, били носиоци новостворене хрватске власти.

Потомци шуцкора из Првог светског рата с лакоћом су наставили терор над Србима. Већ у мају 1941. почели су да упадају у српске куће, одводе и убијају угледне Србе, пљачкају српску имовину. Овај терор изазвао је устанак српског народа који је углавном ступао у редове Југословенске војске у отаџбини. Вођа устанка био је младобосанац, познати прозни писац, жандармеријски мајор Јездимир Дангић. Један део устаника кренуо је за комунистима. Устаничка војска, како пише Предраг В. Остојић, држала је крајем 1941. године под сталном или делимичном контролом седам срезова у источној Босни, опколила је и озбиљно угрозила градове Кладањ, Вареш и Сарајево.

Немци се нису могли помирити с тиме да изван њихове контроле буде један тако велики простор, као што је источна Босна. Већ средином јануара почела је велика офанзива на устанике. Немци су кренули из три правца – Зворника, Тузле и Сарајева, настојећи да обухвате цео простор који су контролисали устаници сврстани у две устаничке војске, Југословенску војску у отаџбини и јединице под командом Комунистичке партије Југославије. Устаници су се вешто извукли с простора који су опкољавали немачки војници, док је цену ове операције платило српско цивилно становништво које је било препуштено клању муслиманских јединица што су ратовале у саставу хрватске војске.

Мало је познато, на шта указује историчар Предраг В. Остојић, да су у јануару 1942. године вођени преговори између устаничких вођа из источне Босне, који су припадали Југословенској војсци у отаџбини и Немаца. Разговарало се о томе да се источна Босна, од Дрине до реке Босне, припоји Недићевој Србији. Сматрало се да би на тај начин у источној Босни престала ратна дејства и клања српског народа. Размишљало се о томе да се с ових простора повуче хрватска војска коју су углавном чинили муслимани. Ове преговоре, које су Немци прихватили, покренуо је Јездимир Дангић. Први разговори, уз одобрење главнокомандујућег немачке војске, генерала Паула Бадера, вођени су крајем јануара 1942. у Бајиној Башти. На састанку су били српски устанички прваци с мајором Дангићем на челу и група немачких официра које су предводили пуковник Ерих Кевиш и капетан др Јозеф Матл.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Парастос жртвама усташког терора у Старом Броду и Милошевићима

Последњег јануарског дана преговарачи су отпутовали у Београд, где им је домаћин био председник српске владе Милан Недић. У име немачке војске преговарао је пуковник Кевиш. Били су близу договора да се под контролу владе Милана Недића ставе срезови Бијељина, Зворник, Власеница Соколац, Рогатица, Кладањ, Сребреница и Вишеград. Преговори су настављени и у прва два дана фебруара. Преостало је било да се о овим договорима изјасни највиша немачка војна команда. Договору се одупирала хрватска влада. Преговори су одбачени у врху немачке државе.


Немци су одлучили да побуну у источној Босни војнички угуше. Током априла 1942. године изведена је добро припремљена операција „Трио“ у коју су поред немачке биле укључене италијанска и хрватска војска. Значајан задатак у овој акцији Немци су поверили Францетићевој Црној легији. Поход на српске устанике који су водили немачки команданти отпочео је почетком априла. Немачкој, италијанској и хрватској војсци покушале су да пруже отпор знатно слабије устаничке снаге Југословенске војске у отаџбини, добровољачки одреди и устаничке јединице које је створила Комунистичка партија Југославије.

Кад год им се пружила прилика, комунистичке снаге, изводећи своју револуцију, нападале су с леђа Југословенску војску у отаџбини, слабећи тако српску одбрану и остављајући незаштићен народ. Српски браниоци доживљавали су тада пораз за поразом. Највећи пораз десио се у ноћи између 11. и 12. априла када су Немци недалеко од Рогатице заробили мајора Јездимира Дангића и, као војног заробљеника, депортовали у немачки логор Стриј у Пољској. У овом расулу потекле су реке српских избеглица, које су настојале да се домогну Дрине и пређу у Србију. Била је то драма библијских размера.

СПЕЦИЈАЛНА УЛОГА ЦРНЕ ЛЕГИЈЕ

Многи цивили нису доспели до Дрине. Посебну улогу Немци су наменили хрватској војсци. По наредби немачког генерала Јохана Фортнера, посебно задужење дато је Црној легији, која је тада имала око 2.200 легионара, прекаљених кољача. Црна легија је 15. априла кренула из Хан Пијеска и њој је немачка команда дала задатак да делује у такозваном „луку Дрине“, да се бави српским бегунцима и цивилним српским народом у пределу Милића, Дрињаче, Братунца и Сребренице. Хрватска војска претходно је ушла у Власеницу. Од Сарајева, Пала, Сокоца, Подроманије, Хан Пијеска, Олова, Кладња, Власенице, Рогатице, Зворника, Братунца и Вишеграда кретале су се избегличке колоне, које су се сливале према Дрини, где су недићевске власти из Србије обезбедиле десетак прелаза преко реке.

Успут је колоне избеглица пресретала или сустизала хрватска војска у чијем саставу су, поред Црне легије коју су водили Јуре Францетић и Рафаел Бобан, биле и јединице муслиманске милиције Зулфе Думањића и Едхема Хаџиалилића Ефендића. Велики злочини нису могли да прођу без Тузлака Мухамеда Хаџиефендића, који је често мењао војске и војничке униформе, док није дошао до немачке униформе и високог чина у немачкој војсци. Он је створио муслиманску Хаџиефендићеву, или Домодо легију, коју су чинили тузлански муслимани што су претходно починили велике злочине над Србима на Мајевици и околним деловима источне Босне. (Хаџиефендића су 1943. стрељали партизани, а његове кости пренете су деведесeтих година прошлога века и сахрањене крај Јалске џамије у Тузли.)

Црна легија, чије је бокове штитила немачка и италијанска војска, добила је прилику да до миле воље убија српске цивиле које је затицала у њиховим забитим селима, сустизала или пресретала у избегличким колонама. У овом послу хрватски војници готово да нису трошили муницију, углавном је радио нож. Хватали су и силовали девојке и млађе жене, пре него би им пререзали гркљан, секли су им дојке и трбух. Децу су бацали увис и дочекивали на ножеве и бајонете. Понекада су жртве затварали у сеоске куће или стаје па их живе спаљивали. Пред неким српским кућама затицани су обезглављени лешеви, док су у кућама, у рернама сеоских пећи биле печене људске главе.

Врхунац ове трагедије збио се у Старом Броду на обали Дрине, недалеко од Вишеграда, одакле је скела превозила избеглице у Србију. Због неких разлога скела је престала да ради и на обали се искупило око 2.500 српских бегунаца. Велики збег опкољавала је Црна легија. Међу српским избеглицама, од којих су многи претходних дана преживели покоље, завладала је велика паника. Појавила се дилема или пасти Хрватима у руке или скочити у Дрину. Већина жена и деце, који иначе нису знали да пливају, одлучили су се за реку. Предраг В. Остојић наводи и оваква сведочења: „Ту су се дешавали неописиви призори. Свијет је запомагао, трчао безглаво по обали. Једна несрећна жена, избезумљена, бацила је прво своје четворо дјеце у Дрину, а затим и сама скочила. Двије дјевојке, знајући добро усташке поступке са женским свијетом, потражиле су такође смрт у Дрини.“



Предраг В. Остојић износи још један занимљив податак. Догађало се да су немачки војници, који су с десне обале пратили покоље на левој, босанској обали Дрине, пуцали на Црну легију и муслиманску милицију, настојећи да их бар мало зауставе у њиховим кољачком заносу.

Од јануара до краја априла 1942. године у својим домовима, у избегличким колонама и у водама Дрине, према налазима Предрага В. Остојића, поклано је, спаљено или се удавило око 6.700 српских источнобосанских цивила, деце, жена и стараца, док се њих 25.000 домогло Србије, где су их прихватиле недићевске власти.

БИТКА ЗА ВИШЕГРАД

Саопштења америчке и енглеске амбасаде и неких представништава међународне заједнице у Сарајеву, којима је осуђено оно што се видело и чуло на скупу присталица Равногорског покрета у Вишеграду, одржаног 10. марта ове године, подстакла су код српског народа сећања на још један догађај из Другог светског рата везан за Вишеград. Тај догађај се збио 5. октобра 1943. године, када је Југословенска војска у отаџбини, на захтев енглеских и америчких официра, чланова војне мисије при Врховној команди, минирала велики железнички мост на Дрини код Вишеграда и тако за дуже време онемогућила саобраћај на овом за Немце важном железничком правцу.

Да би мост био срушен, ваљало је претходно од Немаца преотети Вишеград, који је бранило око 800 војника у немачким униформама, међу којима је било и нешто легионара 369. дивизије у којој су служили Хрвати носећи немачке униформе. У Вишеграду је у то време био знатан број домаћих источнобосанских муслимана, оденутих у црне униформе, који су служили у хрватској војсци. У јуришу на Вишеград учествовало је око 2.500 бораца Југословенске војске у отаџбини, углавном су то били Срби из источне Босне чије су породице страдале у покољима почетком претходне године.

У кројењу плана напада на Вишеград, како потврђују истраживања Милослава Самарџића, на састанку одржаном 30. септембра 1943. године у Штабу генерала Драже Михаиловића учествовало је и неколико енглеских и америчких официра, чланова војне мисије, међу којима су били и енглески генерал Чарлс Армстронг и амерички потпуковник Алберт Сајц. Пошто се ова војна операција изводила на територији Независне Државе Хрватске, овде није важило немачко правило – за једног убијеног Немца стрељати сто Срба, а три хиљаде за срушени мост.

Напад је био добро припремљен, Вишеград је освојен после четворочасовне борбе. Претходно је ваљало савладати бункере изграђене на висовима на прилазу граду. Југословенска војска у отаџбини није имала артиљерију, бункери су освајани бомбама и бацачима без нишанских справа. У добро осмишљеној акцији, коју су надгледали енглески и амерички официри, војници Југословенске војске у отаџбини показивали су велико јунаштво. У ослобођеном граду, према извештају једног енглеског официра, нађено је око 350 лешева војника у немачким униформама, а заробљено их је двадесетак. Многи су погинули на околним висовима приликом повлачења из града.

Југословенска војска у отаџбини имала је 18 мртвих и 65 рањених војника.
После запоседања Вишеграда Југословенска војска у отаџбини кренула је према Сарајеву, освојивши претходно Горажде, Рогатицу и Олово и још нека места. У налету према Сарајеву напале су их јаке партизанске снаге, са севера Трећи корпус, а с југа Пета дивизија којом је командовао Пеко Дапчевић. Против јединица Југословенске војске у отаџбини, удруженим снагама, борили су се Немци, хрватска војска и партизани.

Није било другог излаза, Југословенска војска у отаџбини морала је да одустане од напредовања према Сарајеву и да се повлачи, напуштајући заузете територије. У Вишеград су ушли партизани, који су се убрзо повукли и град поново препустили Немцима. Неки историчари који су се бавили овим догађајима уверени су да су партизанске снаге у поменутим акцијама усмеравали британски обавештајци.
Скуп присталица Равногорског покрета одржан 10. марта у Вишеграду симболизовао је и ове борбе против Немаца, вођене почетком октобра 1943. у овом граду и ширем простору источне Босне. Те борбе су подстакли, у њих били укључени и савезнички, енглески и амерички официри.

Јово БАЈИЋ/
Печат