Вече патријарха Павла, поводом 10-годишеице упокојења, одржано је синоћ у Центру за културу Раковица.

О животу и раду "свеца који хода" говорили су протођакон Љубомир Ранковић, Слободан Радуловић аутор књиге Вујански крст патријарха Павла" и академик Славко Каравидић рецензент. Водитељ трибине био је ђакон Александар Аздејковић.


- Недокучиве су мистерије Божјег промисла – рекао је протођакон професор др Љубомир Ранковић. Њихова логика несхватљива је људском разуму. Често апсурдна и парадоксална. Живот Патријарха Павла је очевидно сведочанство вечног неспоразума неба и земље.


Патријарх Павле рођен у Кућанцима, био је, како је нагласио др Ранковић, „највећи бескућник целог живота, убоги сиромах земаљским а пребогат небеским благом”.


- Онај кога је Господ пре зачећа предодредио да буде духовни отац српског народа, остао је без оца још у колевци – казао је Ранковић.


- Онај који је био првојерах Српске цркве, мајке православног српског народа, своју мајку није ни видео ни запамтио, рекао је протођакон Ранковић и додао: Цео живот патријарха Павла био је Голготско распеће. Он је патријарх великомученик. Његов избор за патријарха пун је симболике. Изабран је у деветом кругу гласања на Архијерејском сабору. Време његовог патријарховања од 1990. до 2009. године, било је девети круг пакла за њега и његов народ. Данте Алгијери тај круг описује као место неслоге, издаја, раскола и распадања. Распала се Југославија у крвавом грађанском и верском рату.


ПРОЧИТАЈТЕ И: Иринеј све боље, вратио се редовним активностима


Срби су протерани са вековних огњишта са западних простора државе коју су платили сваком трећом главом својих најбољих синова. Србија се завадила са вековним савезницима и бомбардована од алијансе деветнаест западних земаља. Црна Гора одвојила се од Србије а Косово прогласило независност.


Народном животом, у то доба, по Ранковићевим речима, „ завладала је похлепа, неслога и страначка завада и подела”. Христос је на Голготски крст прикован са четири клина. Патријарх Павле примио је стотине клинова у душу и срце, од бола и туге над злосрећним удесом свога народа. Иако тешко рањен, никада није губио веру у васкрсење и наду у Божју помоћ и боље сутра. Био је ходајућа Библија, живо Јеванђеље и непрекидно литургијско богослужење, којим је причешћивао свој народ.


Пред крај живота, истакао је Ранковић,”све земно и телесно ишчилело је из њега и он се на крилима духа винуо у Царство небеско међу свете Србе.”

Подсећајући присутне, да није довољно светитеље само славити и поштовати речима и обредима, него треба следити њихов пример, цитирао је речи светог Владике Николаја: "Више бих волео да ме Господ избрише из Књиге живота, него да ме неко поштује и слави а да не држи ништа моје: Ни моју веру, ни моје речи, ни моја дела".


-Патријарх Павле целога живота поручивао је: "Будимо људи!", а својим животом цео један век сведочио је личним примером шта значи бити човек. Висока, али не и недостижна мета, завршио је протођакон Ранковић своје казивање о шатријарху Павлу у препуној сали Центра за културу у Раковици.