ОПРАВДАНО негодујемо што се нашим сународницима у Хрватској спори право на документа и школовање на српском језику и ћириличком писму. Требало би и оштрије. Скандалозан је однос њихових власти према правима српске мањине. Али ништа мање не забрињава ни наш однос према сопственим писму и језику. О њима бринемо тек толико што не лупамо ћириличке натписе на институцијама, како то раде у Вуковару.

Бар деценију се прича о доношењу закона који би регулисао јавну употребу писма, дајући предност Вуковој азбуци. Бар две године су прошле од када је предлог истог закона написан. Чека у некој фиоци, можда из немара, а можда и са намером. Лошом намером да се још мало потисне српско писмо, уруше српски идентитет и традиција.

Али колико је држава крива, још више смо сами. У Бугарској или Белорусији не мора закон да приморава на коришћење употребе ћирилице. То се подразумева. Русија, истина, има закон, али не да би обавестила власнике продавница да истакну ћириличке рекламе, него да би у ери дигиталних комуникација национално писмо било што више заступљено у компјутерским програмима и заштићено од опште најезде енглеског језика. Они се боре за очување чистоте језика и писма, а не за њихово постојање.

Прочитајте још - "Ћирилични натписи на стећцима" - чувари наслеђа

И није да нису имали историјске кризе, када је латиница наметана као једини или главни избор. Али ту су озбиљне државе заузеле чврст став и сачувале језик и писмо, неотуђив део индентитета целог народа. У таквој историјској кризи ми живимо већ пола века, у којима Вукова азбука узмиче пред латиницом, која се данас користи пет пута више од ћирилице. Због тога се секирају само лингвисти - на округлим столовима, панелима, семинарима... Понекад се огласи и држава, али не чини баш ништа да проблем реши.