ОСЕЋАЊЕ и мисао изражени у камену или насликани, остављају јачи и дубљи утисак на посматрача него када су усмено исказани. Вођени овим размишљањем и неспорном историјском чињеницом да је велелепна Аја Софија у Цариграду умногоме допринела христијанизацији, а њена уметност учвршћивању вере, Сава и Стефан Немањић су још 1206. године отпочели градњу цркве Христовог Вазнесења (Светог Спаса) у Жичи.

Историјски подаци говоре да је Стефан ову светињу подигао по Савином плану и упутствима. Он је пак, будно пратећи међудржавне и односе у хришћанском, православном свету, имао далековиду процену развоја рашке државе и значаја народа. Градећи Жичу, њени ктитори су без сумње знали да, у славу Богу, подижу саборни храм српског народа, али и будући центар самосталне српске цркве и крунидбено место краљева.

Црква је, како пише владика Николај Велимировић, имала звоник који је доминирао околином, "дугачак нови средњи део, велики олтар и врло пространо предворје, које су држала два стуба". Били су ту и "једна велика и две мање куполе, две капелице с обе стране лађе и трећа, врло мала, у звонику, коју је Сава касније користио за молитву". Читав храм био је сазидан од камена, изнутра омалтерисан и обојен у црвено са златним пругама на свим угловима...

Прочитајте још - Жича - манастир братске љубави

Тако блистава Жича је дочекала првог архиепископа самосталне Српске цркве по повратку из Никеје 1219. године. Сава је за фрескосликање купола и зидова са собом довео уметнике из Азије, Солуна и Цариграда да их осликају до Васкрса наредне године, јер је за време од највећег хришћанског празника до Духова планирао освећење цркве Светог Спаса, своје устоличење као првог српског архиепископа, хиротонисање новопостављених епископа, велики народни сабор и крунисање првог српског краља. Све што је замислио, Сава је и остварио.

Од тог времена у Жичи је крунисано седам српских краљева: Стефан Првовенчани, Радослав, Владислав, Урош Први, Драгутин, Милутин и Стефан Дечански 1322. године. У њој су миропомазани краљеви Милан и Александар Обреновић и Александар Карађорђевић, а Петар Други Карађорђевић је у њој круну ставио у 18. години, у јесен 1940. За осам векова постојања, Жича је 17 пута страдала. Пустошили су је и палили Бугари, Монголи, крсташи, Турци, а највише Немци, који су добро проучили њен значај за духовност, културу и традицију српског народа.

Прочитајте још - Црква слави јубилеј у Жичи

Ни векови ропства, ни похаре и паљења, нису умањили њену духовну, историјску и културну вредност. И када се њена звона нису чула, име Жиче "седмоврате" допирало је до срца верника и будило поштовање Срба. Она је вечито духовно стециште и народно сабориште Срба, од Савиног доба до наших дана.