Хрватску много не забрињава крајишка „демографска пустиња“ јер је једини њен циљ територија. То је у традицији хрватске геополитике и разлог зашто је 1991–1995. довршавала оно шта је радила 1941–1945. Стога је и даље фанатично посвећена „декрајинизацији“, тј. детериторијализацији српског питања.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - У Книну претили новом "Олујом"

Следеће, 2020. године долази обележавање важних, тзв. округлих годишњица – четврт века од хрватског заузимања западнославонског („Бљесак“), а потом и највећег дела Републике Српске Крајине („Олуја“), сребреничке замке која се накнадно користи као планетарни интервенционистички алиби, сажимања и утеривања Републике Српске у дејтонско-париски споразум и „немогућу државу“ БиХ… Нема сумње да ће и са Запада и из комшилука стигматизација Срба достићи врхунац, уз покушај да се искористи за постизање првенствено геополитичких циљева. Стога је нужна благовремена и ефикасна српска контрастратегија, која никако не сме да буде реактивна и дефанзивна. Читава година морала би да буде посвећена свеобухватној ретроспективи догађаја: од почетка слома Југославије и српског противљења да се она подели дуж унутрашњих, тзв. неадекватних граница, па до (привременог) окончања „прекодринске фазе“ током 1995. године. Акценат заслужује управо Крајина јер она представља вишедимензионалну преломну тачку и парадигму српског „изгубљеног 20. века“. Ако се не извуку поуке и у складу с њима се не буде поступало – биће изгубљен и 21. век!

ДЕТЕРИТОРИЈАЛИЗАЦИЈА СРПСКОГ ПИТАЊА

У овом тренутку чини се да је за крајишко питање постигнуто „коначно решење“. Уз помоћ Запада су „нанети такви ударци да Срби практично нестану“ (Ф. Туђман), иако су они и њихов простор били под заштитом УН!? Република Српска Крајина, која се простирала на 17.028 км2 (30% АВНОЈ-ске Хрватске), била знатно пространија од, на пример, Црне Горе или косовско-метохијског дела Србије и представљала тзв. дефакто државу – укинута је. Њена територија је систематски девастирана, а и даље се предузимају бројне државне мере како би се повратак прогнаних Срба онемогућио. Преостало српско становништво је махом старачко и убрзано се смањује. Тако, на пример, општина Грачац, по површини највећа општина у Хрватској, има „сибирску“ густину насељености – једва 4 стан./км2. Пре ратних сукоба готово целокупно становништво били су Срби, а сада у етничкој структури преко половине чине Хрвати, који махом живе у општинском центру. Читаво сеоско подручје и даље је српско, али ниједно њихово насеље (изузимајући Срб) нема ни 100 становника. Међутим, Хрватску много не забрињава крајишка „демографска пустиња“ јер је једини њен циљ територија. То је у традицији хрватске геополитике и разлог зашто је 1991–1995. довршавала оно шта је радила 1941–1945. Стога је и даље фанатично посвећена „декрајинизацији“, тј. детериторијализацији српског питања. Зато цвета неоусташтво које подразумева (Велику) Хрватску без Срба, зато су у многим српским насељима плански изграђени нови засеоци за колонизовање Хрвата, зато нема конзулата Србије у Книну, зато се забрањује ћирилица, посебно у Вуковару да је не би било западно од Дунава, зато политику српског народа у Хрватској не персонификује нико из Бенковца, Коренице, Глине, Војнића или Двора, већ из Загреба…

МОГУ ЛИ СРБИ ДА ОДУСТАНУ ОД КРАЈИНЕ?

Упркос свему, запустелост Крајине не мора да буде и крај Крајине. Па и Шумадија је после пропасти Првог српског устанка остала полупразна. Важно је да се одржава жилави, храбри, борбени, динарски „дух граничара“, било да су Крајишници у Крајини, Српској, Србији или расејани широм света. Тај „дух крајине“, православног предзиђа и националног бедема не само да је историјски, ратнички, етно-психолошки и морално одређена култура сећања већ је и реална геополитичка категорија. Она је важан елемент целовите српске стратешке културе. Ако би се Срби и српска национална идеја трајно одрекли Крајине, пристали би на резултате геноцида и геноцида у поврату! То би значило да је Старчевићева, Франкова, Пиларова, Павелићева, Степинчева, Фра-Сотонина, Будакова, Францетићава, Лубурићева, Титова, Крајачићева, Туђманова, Шушкова, Главашева, Мерчепова… идеја победила?! Смеју ли Срби тако нешто да прихвате?! Могу ли да живе с тим?! Ако Срби заувек препусте Крајину, какву ће поруку послати Хрватима и како ће је они протумачити? Само на један, већ емпиријски потврђен начин: да се формула „три трећине“ исплати, да у новој повољној прилици исто могу некажњено да наставе и да су им следеће мете западни део Републике Српске и Бањалука, Коридор, Источна Херцеговина, Црна Гора, Бачка, Срем до Земуна.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ХРВАТСКА ДАНАС ОВО СЛАВИ: Потресни снимци из "Олује" (ВИДЕО)

ОБУЗДАВАЊЕ ХРВАТСКОГ ЕКСПАНЗИОНИЗМА

Хрватска ће разумети једну једину поуку, санкцију и наплату – територијалну. То је оно чиме није кажњена после НДХ него је, штавише, награђена. И пола века касније поновила је слично, опет добијајући силне дарове. Стога би ефикасну, превентивну „терапију“ представљало само одузимање територије Крајине, те елиминисање хрватског потковичастог облика који је самонаметнуто геодетерминистички и историјско-геополитички континуирано „тера“ на антисрпски експанзионизам. Уосталом, зашто би наслеђене тзв. АВНОЈ-ске границе Хрватске биле запечаћене и вечне? Само то би био прави „безалтернативни пут“ за смиривање и стабилизацију Балкана. За његово трасирање постоје два кључна предуслова: један, који се већ остварује, јесте деатлантизација глобалног поретка и релативизација (над)моћи хрватских ментора, а други, захтевнији, јесте формирање позитивног српског националног и геополитичког егоизма, лишеног занесености евроатлантизмом и нарочито (нео)југословенством.

(Печат/Миломир Степић)