Словенија тренутно подржава Србију на путу у ЕУ, а заузврат од Србије очекује да јој не прави проблеме. То је главни разлог зашто кажњавање одговорних за злочине над припадницима ЈНА у Словенији – већ 28 година тапка у месту.

Вест да је „београдски адвокат Душан Братић против Милана Кучана и још пет других лица поднео казнену пријаву српском тужилаштву за ратне злочине“ изазвала је велику пажњу словеначких медија и јавности, и наметнула питање – како је могуће да су ратни злочини из 1991. године у Словенији и даље нерасветљени?

СНИМАК ОРФ-а Да бисмо разумели технику прикривања истине у „примеру Шкофије“, о коме је било речи у прошлом броју „Печата“, морамо подсетити на дешавања код Холмеца, малог граничног прелаза ка Аустрији. Анали бележе да је током борби, које су трајале два дана, испаљено преко 100.000 метака, те да су војници ЈНА, већином регрути, храбро одолевали нападима словеначких територијалаца и полицајаца. Љути бој је однео животе неколико војника ЈНА и два словеначка полицајца. Петнаестак година касније је, захваљујући аустријским изворима, у јавност процурио снимак на коме се лепо видело како су припадници словеначке ТО и полиције распалили рафал по војницима ЈНА иако су се они већ предали, подигавши бели чаршав. Камере аустријског ОРФ-а су све то забележиле. Јасно се види и како болничка возила одвозе рањене.


ПРОГОН НОВИНАРА

Када су се „Словеначке новице“ 1999. године усудиле да прве објаве истину о догађају код Холмеца (који се, да цинизам буде потпун, сваке године обележава као Дан словеначке полиције – због погибије два локална полицајца), јавност се нашла у шоку. Све је завршено медијским линчем новина и њеног уредника.

Аутор текста, новинар Бојан Буђа, нашао се на мети сународника, оптужен за издају домовине и „вређање ветерана десетодневног рата за Словенију“. Убрзо је добио отказ, на цедилу су га оставиле и колеге из новинарског цеха; штавише, најбоља пера словеначког новинарства утркивала су се у „разоткривању Будјине завере“, при чему су објављивање „сумњивих докумената“ о том злочину приписала „политичким игрицама“ у врху тадашње политике и владе.


Судбина новинара Бојана Будје осветљава и како је сахрањено истраживачко новинарство у Словенији: због чланка о Холмецу и салвама метака на војнике ЈНА приликом њихове предаје, новинара Бојана Будју је осудио чак и Суд части Друштва новинара Словеније, и то због кршења – кодекса части.



Поучени Будјиним примером, готово деценију касније су се неки други новинари усудили да понешто истражују о озлоглашеном инциденту код Шкофија, где су, према тврдњама очевидаца, упркос прекиду ватре словеначки полицајци 29. јуна 1991. побили припаднике ЈНА који су се налазили у камиону.

На ту тему је љубљанска „Младина“ 2006. године објавила стидљив запис под насловом „Јесмо ли невини? Неистражене мрачне стране херојског осамостаљења“. Уследио је сличан „топли зец“ као и после чланка о „афери Холмец“ – сви словеначки медији су упрегли све снаге да утврде како су информације о егзекуцији код Шкофија уопште доспеле у јавност. Чинило се да никога не занима – шта се заиста десило? Одговор на то питање заправо и није био важан за словеначку политику и јавност, а и како би – већ се уврежио мит о јунаштву словеначких снага у „одбрани Шкофија“. Тако је државни интерес – спречавање истини да избије на видело – превагнуо. Био је јачи од истине.


ДЕМАНТИ ИЗ БЕОГРАДА

У описаним трвењима у словеначком друштву међу првима је страдала Нева Миклавчич, тадашња председница словеначког Хелсиншког монитора. Она је прва упозорила на злочин код Холмеца. Медији су је черечили и приказали крајње негативно, а због наводних „увреда“ словеначких полицајаца – нашла се и на суду. Највеће изненађење је уследило поткрај 2006. и почетком 2007. године, када је напрасно чак и из Србије, и то с највишег места – од стране званичних органа, лансирана информација да у пуцњави код Холмеца „није било жртава и да су преживели сви војници“, иако се на снимку ОРФ-а видело како су пали покошени рафалима… Претпоставља се да је службени Београд тим „демантијем“ чињеница тада ишао наруку словеначким властима у циљу сопственог напретка у евроатлантским интеграцијама, пошто је Љубљана Београду на том плану обећала помоћ.


Како било, у Словенији је „јавка“ из Београда искоришћена као аргумент да се афера гурне под тепих, при чему су и словеначка власт и „седма сила“ спремно пренебрегли чињеницу да је противна закону свака пуцњава на војнике који су се предали, као и свако њихово рањавање или малтретирање после предаје…

Али хрватски „Национал“ није стао тамо где су посустале словеначке колеге него је 2006. обелоданио да су словеначке снаге код Холмеца после предаје војника ЈНА убиле тројицу регрута: 19-годишњег Антонија Шимуновића из босанске Јабланице, Горана Малетића из Новога Сада, и 18-годишњег Зорана Јешића из околине Панчева. Према налазима патолога, Шимуновић и Јешић су одмах умрли, док је Малетић после неког времена искрварио.


МИЛАН КУЧАН И ЕУ ИНТЕГРАЦИЈЕ СРБИЈЕ

Врхунац травестије је уследио у хашкој судници, где је Милан Кучан, сведок на суђењу Слободану Милошевићу, 2003. године вехементно тврдио да код Холмеца није било никаквог злочина. Није одустао од те тврдње чак ни кад му је у судници емитован снимак.
После тога се у Словенији само повећавао притисак на оне који су тражили темељну истрагу афере Вич-Холмец. Зато можда није неочекивано да је чак и тужитељка Карла дел Понте одбила да истражује злочине почињене у Словенији (конкретно: аферу Шкофије и аферу Вич-Холмец), оценивши да су то маргинални, мали примери којима се Хашки трибунал неће бавити. Потом је све пало у заборав…


Јесу словеначке власти поткрај деведесетих, под притиском и међународне јавности, обновиле истрагу о случају Холмец, али је резултат био исти као и 1991. Утврђено је да „злочина није било“, те да су регрути ЈНА „убијени у борби“. О свему томе би требало да су сачувани прави подаци и у архивима ЈНА – али српски органи никада нису покренули то питање, иако су међу жртвама и држављани Србије.

Зашто? На то питање нам одговор нуди актуелна Кучанова реакција на београдску кривичну пријаву; Кучан је неувијено и ничим изазван напрасно скренуо тему са ње на напредак Србије ка Европској унији. Јасно је да Кучан није без разлога поменуо Европску унију. У том одговору се крије свима јасно разумљива претња. Словенија тренутно подржава Србију на путу у ЕУ, а заузврат од Србије очекује да јој не прави проблеме. То је главни разлог зашто кажњавање одговорних за злочине над припадницима ЈНА у Словенији – већ 28 година тапка у месту.

Намеће се и питање – ако су заповедници српских трупа одговарали за злочине својих подређених, иако су чак и сами гонили злочинце (попут генерала Владимира Лазаревића на Косову), зашто на исти начин не би били кажњени и одговорни у Словенији који не само да никога нису гонили него су свесрдно заташкавали разоткривање злочина почињених на словеначком тлу од стране словеначких снага?

На питање зашто га Јанша стално напада, Марјан Чад је рекао: „Јанша зна да превише знам о ликвидацији војника код Шкофија и о ратном профитерству током шверца оружја…“

НЕСТАЛА ДОКУМЕНТАЦИЈА МАРЈАНА ЧАДА

Случај Шкофије у Словенији је и даље обавијен велом (државне) тајне. Када је ауторка овог текста пре неколико година истраживала ту суморну причу, добро обавештени извори у Словенији потврдили су да је ликвидација припадника ЈНА заиста уследила у време примирја склопљеног код Шкофија. И обдукција погинулих, као и налази који су послати у Загреб, открили су да званична словеначка верзија – није тачна.

Према једном од извора, оригиналну документацију и податке о стварним размерама злочина поседовао је Марјан Чад, Словенац, генерал ЈНА који је са својим људством муњевито и без жртава успешно запосео границу СФРЈ према Италији.

Према тој верзији, Чад је та осетљива документа чувао брижно, ван граница Словеније, али су пре неколико година одатле „нетрагом нестала“.





Када сам о томе у Београду разговарала са (сада покојним) адмиралом Станетом Броветом, тврдио је да о свему томе постоји потпуна документација у архивима ЈНА. Да се „све то зна“. Али архиви су остали недоступни.


Марјан Чад је о томе прозборио у разговору за загребачки „Глобус“ децембра 1993. године. Прилику је искористио да јавно прозове тадашњег министра одбране Јанеза Јаншу питањем „зашто никада не проговара о инциденту када су после потписивања примирја његове јединице пуцале на војнике ЈНА на путу између Шкофија и Анкарана?“. Чад је у истом даху додао да би његови земљаци „морали да се замисле над сопственим злочинима“. На питање зашто га Јанша стално напада, рекао је: „Јанша зна да превише знам о ликвидацији војника код Шкофија и о ратном профитерству током шверца оружја…“

Чад је потврдио и да је у складишту у Метлики, које је било под непосредним надзором Јанеза Јанше, 90-их година било могуће купити све врсте топова, пушака и муниције. „Јанша зна да ја знам све о кријумчарењу оружја преко Луке Копар“, нагласио је Чад.
Тринаест година касније, у разговору за „Младину“, изнео је и нов податак – да је 28. јуна 1991. у Љубљани био потписан документ између Милана Кучана и адмирала ЈНА Станета Бровета о примирју, али то примирје „словеначка страна није испоштовала“.
„Ујутро су ме звали јер су близу граничног прелаза Шкофије из заседе убили капетана Пантелића, још једног војника и возача, који је био цивил. Отишао сам тамо да видим мртве“, сведочио је генерал ЈНА Марјан Чад. И на томе се завршило. Пролазиле су године, деценије…


ПРОЧИТАЈТЕ И: 28 ГОДИНА ОД КРВАВОГ РАТА У СЛОВЕНИЈИ: Војнике ЈНА у Дежели убијали терористи

ИЗУЗЕТНИ СТАТУС

Ни о трговини оружјем, које је у режији Јанеза Јанше и Андреја Ловшина упркос ембаргу на тлу некадашње Југославије лиферовано по папреним ценама закрвљеној бившој браћи на југу бивше заједничке државе, све до данас није покренута мериторна истрага. О детаљима се зна безмало све, али је истрага, покренута и у словеначком парламенту, захваљујући тадашњем наређењу Јанеза Дрновшека, прво с места словеначког премијера а потом и председника државе, остала јалова.

По истој матрици, и злочини словеначке ТО и полиције успешно су заташкани с благословом словеначке државе.

Штавише, Словенија је због малог интензитета сукоба на свом тлу и свог „изузетног статуса“ (с обзиром на то да је релативно брзо постала чланица ЕУ и НАТО), још од почетка од стране Хашког суда, који је био већим делом финансиран и одржаван од стране западних земаља, третирана веома благонаклоно.

С друге стране, своје парцијалне интересе су ту имале и све друге државе настале на тлу некадашње Југославије јер им је, откако је Словенија постала чланица ЕУ, нужна њена подршка у процесу приступања ЕУ. Зато су словеначки злочини стављени ад акта. Зато нико досада није покренуо ниједан поступак против одговорних лица у Словенији, док су словеначки органи бахато, чак и обичном поштом (а не преко домаћег и српског министарства правде, како међународне конвенције налажу) слали оптужнице бившим војним лицима оптуженим за наводне злочине (на пример пуковнику Бериславу Попову), и све то без превода, на словеначком језику, на кућну адресу у Србији. Неравноправан третман је више него очигледан.

Словенија, попут других држава ЕУ, Србију често третира као да је колонија, што је транспарентно и приликом потезања питања односа Љубљане према ратним злочинима које су скривили припадници њених снага.

Поводом кривичне пријаве београдског адвоката Душана Братића намеће се још једно питање, дилема која се тиче врха министарства одбране и Војске Србије који још увек држе кључеве важних архива ЈНА – да ли циљ приближавања ЕУ, која све више личи на СФРЈ уочи распада, заиста вреди толико, да у име тог циља и даље треба крити кључне чињенице? Зар прихватање европских стандарда не би требало, бар у начелу, да означава нешто позитивно? Србија је морала и мора да се суочи са својим злочинима, али зар то не би требало да учини и Словенија?

Случај Шкофије и афера Вич-Холмец показују да је Словенија далеко од европских стандарда које сама прокламује, стандарда које као смоквин лист користи за европско заташкавање сопствених ратних злочина. Немогуће је предвидети хоће ли кривци икада бити кажњени, али је неспорна чињеница да је први ратни злочин, како је то давно упозорио хрватски „Национал“, на „подручју бивше Југославије почињен над једним Хрватом и два Србина, и то од стране – Словенаца“.


Крај


(Печат)