СРПСКА црква слави осам векова аутокефалности. Од Светог Саве, вековима, наш народ свој идентитет, своје национално и духовно биће гради на заветном опредељењу "боље ти је изгубити главу, него своју огријешити душу", да је духовно претежније од материјалног. А онда дође нека нова власт и све то изокрене, с једне стране узима, а с друге стране не признаје душу - све своди на пролазно и материјално. У настојању да створе "новог човека" и "ново друштво", комунистичке власти ишле су на тотално обезбожење тог друштва. За пола века комунизма учињено је насиље над историјом.

Ово, у разговору за "Новости", каже др Јован Јањић, културолог, један од најтиражнијих стваралаца на пољу српске духовности. Његове књиге о патријарху Павлу, под насловом "Будимо људи", имале су велике тираже и преведене су на неколико страних језика. Стручна јавност сматра да без Јањићеве књиге "Српска црква у комунизму и посткомунизму (1945-2000)", коју су објавиле "Новости", није могуће писати историју српског народа, СПЦ, Србије и Југославије.

- Мој циљ је био да аргументовано предочим време и прилике у којима смо живели, а чије плодове данас убирамо - каже Јањић. - Сваког дана, сваког трена, и жањемо и сејемо! Жањемо и оно што су наши преци засејали, и оно што смо сами посејали. А, у исто време, и сејемо. Сејемо оним што радимо и како радимо.

* Шта жањемо из времена комунизма?

- Нажалост, неупоредиво више лошег него доброг. Довољно је само погледати како је завршила та комунистичка држава, у којој је однеговано све оно што ће довести до несрећа које су нас задесиле... У духовном погледу пак последице су још веће. Дошло се до тога да ништа није свето, да се све може... А кад се народ духовно зароби и духовно убија, онда је све могуће!

* Да ли је управо то - духовно преумљавање - био главни разлог што Црква у комунизму није била пожељна?

- Црква је одгурнута на друштвену маргину и доведена у положај зависности од државе. Имовина јој је одузета, да би државу морала да моли за "помоћ".

* У првим годинама после Другог светског рата више свештеника је убијено, а многима је суђено...

- Само од октобра 1944. до почетка децембра 1948. убијена су 22 свештеника. Многима је суђено. Примера ради, само у БиХ до 1948. године сваки четврти свештеник је кривично гоњен и осуђиван. У меморандуму који патријарх Гаврило упућује Јосипу Брозу Титу, почетком 1949, наводи се да се само у том тренутку на робији налази више од 60 православних свештеника, међу којима је и један епископ...

Прочитајте још - Културолог Јован Јањић: Посебно неговати породице са више деце

* Какав је био однос према припадницима других вероисповести?

- Формално, исти, а фактички, ипак, знатно толерантнији. То се види, рецимо, кроз однос према митрополиту црногорско-приморском Арсенију (Брадваровићу), осуђеном без икаквог ваљаног разлога, и према хрватском надбискупу Алојзију Степинцу, за којег знамо како се држао у рату, док су Срби масовно убијани и покрштавани. У једној представци Титу, митрополит Арсеније пише да се према осуђеном надбискупу Степинцу поступало са пуно пажње, да је за њега сазидана и опремљена капела, а њему није дозвољено да служи литургију. Надбискуп Степинац имао је засебну собу, кувала му се храна изван затвора, а имао је и дозволу за по пола литре вина. Лимузином су га возили на истрагу, главни претрес и у затвор, док су митрополита Арсенија возили полицијском "марицом", у коју се тешко пео и из које је морао да искаче.

* Колико је држава утицала на избор поглавара и епископа Српске цркве?

- Има мноштво докумената који потврђују да је држава имала одлучујући утицај у избору двојице патријараха - Викентија и Германа. Државне власти одлучивале су и ко може бити епископ. Тако, уз владику Николаја, највећи теолог тога доба, не само у српској цркви, него и један од највећих у свеколикој хришћанској цркви, отац Јустин (Поповић), није могао бити биран за епископа, јер је против тога изричито била тадашња власт.

* Да ли су епископи морали да буду "лојални" држави?

- Морали су бити, и били су некада и више него што су морали.

* Значи, држава је имала увид у све што се дешава у Цркви?

- Имала је потпуни увид. Челници Савезне верске комисије редовно су одржавали састанке са тадашњим патријархом, тражили су да буду обавештени, или су и без тражења извештавани. Републичке верске комисије држале су "на вези" и стално "на оку" епископе са својих подручја, којима би понекад и отворено упутиле коју претњу. Ишло се и дотле да се пребројава колико је народа дошло на неко богослужење.

* Може ли се на основу тога рећи да је вера била забрањена?

- Не, вера није била забрањена, али није била пожељна, и све је чињено да се она умањи и потисне из народа. Вођена је пропаганда против вере, а протежиран је атеизам. У програму СКЈ, усвојеном на његовом VII конгресу, 1958. године, записано је да "припадност Савезу комуниста Југославије не допушта никакво религиозно веровање".

* То духовно преумљавање ишло је и изван Цркве.

- Цело друштво било је томе подвргнуто. Само је Црква, као стожер духовног живота, била прва на удару. Порушени су многи споменици, уклањана су хришћанска обележја, мењани називи улица, градова и села. Порушен је највидљивији национални и духовни симбол Црне Горе - Његошева капела на Ловћену. Задужбина Карађорђевића на Опленцу присвојена је и названа по тада живом комунистичком функционеру - Центар за културу "Душан Петровић Шане"...

* Да ли је и даље један део историје прекривен велом тајне?

- Док год има утицаја оних који су у то време били креатори и ревносни извођачи разних "подухвата", биће ометања у отклањању тога вела. Када је 2005. године проглашен за светитеља, епископ Варнава (Настић), иза којег је остало опште уверење да су га комунистичке власти отровале 1964. године, било је предвиђено да се откопају његове мошти у манастиру Беочину. Епископ сремски Василије тим поводом упутио је предлог патријарху Павлу да се то не чини, јер "још има живих људи који су владику уходили и прогањали". Замислите, и после више од 40 година неко би да се свети над умореним владиком! Много шта биће јасније тек када се омогући увид у архиве тајних служби.


ОДЛИКОВАЊА ОД ТИТА

- ТИТО је патријархе Викeнтија и Германа одликовао Орденом југословенске заставе првог реда, у знак признања "за заслуге стечене у развијању и учвршћивању мирољубиве сарадње и пријатељских односа између ФНР Југославије и других држава" - каже Јањић. - Држава је Цркву користила за своју међународну афирмацију. Пошто је Црква била доведена до просјачког штапа, није могла без државне помоћи да шаље своје делегације и да прима госте из света.


СКРНАВЉЕЊЕ

- МНОГЕ цркве су остале у рушевинама, урушене, празне, девастиране - објашњава Јањић. - Цркве су пљачкане, скрнављене и намерно оштећиване, у неке од њих је и стока затварана... Али, духовне последице су неупоредиво веће. Отворио се простор за разне секте и за разне идеологије.