НАТО бомбардовање СРЈ био је последњи велики злочин двадесетог века. Век у коме је Србија, у име заједничких вредности и идеала, са земљама Запада положила преко два милиона живота, завршио се убијањем Срба и комадањем Србије. Није Србима први пут да им земљу отму, а људе побију, али јесте први пут да су им то урадили и победници савезници, уз које су се у два светска рата борили, заједно са пораженима у великим ратовима, против којих су се борили.

Сви заједно напали су малобројан али поносан народ, тврдоглаво решен да остане слободан. Слобода је једина вредност коју Срби више цене од мира.

НАТО агресија није била само напад на Србе, то је био напад на међународно право, на сами смисао права и правде. Иако обогаљена и порушена, Србија је преживела, међународно право није. Србија се усправила, међународно право није.

После бомбардовања Србије, свет више никада није могао да буде исти. Уверење да је запад светионик слободе и људских права нестало је са првим бомбама и мртвом српском децом. Уверење Срба да ће истина бити довољна да одврати НАТО од напада на Србију показало се као наивно непознавање моћних и великих, баш као и уверење да моћне и велике земље окупљене у НАТО воде рачуна о ставовима јавног мњења и да се њихове одлуке о рату и миру доносе у складу са вољом народа. Јавно мњење се не слуша, оно се прави, а воља народа се препознаје када то више није важно.

ПРОЧИТАЈТЕ И:НАТО и САД морали би да имају већи осећај стида према Србији


Колатерална штета тако је постала кованица која је истински објаснила природу агресије на СРЈ. Били смо колатерална штета потребе НАТО-а да у недостатку непријатеља оправда своје постојање и да покаже свим малим народима жељним слободе да наде нема, а да је сваки отпор узалудан.

Отпор агресији који је пружио народ и његова војска ипак је сачувао наду и право Срба на понос. Нисмо победили НАТО, превише јаки, превише бројни, превише моћни, али нисмо ни капитулирали. Нисмо ни војнички поражени. Копнена агресија је заустављена на Кошарама и Паштрику. Тешким и болним Кумановским споразумом обустављено је разарање Србије. Косово и Метохија прешли су под управу Уједињених нација Резолуцијом 1244 која уклања СРЈ са Косова и Метохије, али и не доводи ничији други суверенитет, ОВК је морао да се разоружа, а војска се повукла у реду и без предаје оружја.

Више од тога није се могло, мање од тога није се смело. Срби су били сами против 19 моћних земаља и најмоћнијег војног пакта на свету.

У самој СРЈ, Црна Гора и њено руководства су чинили све да бомбе преусмере на Србију. Кина, удаљена и пријатељска, није имала снаге да заустави НАТО, а Русија вођена прозападном елитом, пијаном од жеље да постане део баш тог света, мирно је посматрала како убијају последњи народ који је Русију волео безрезервно и без користи.

Фото Д. Миловановић


Срби, сами у свом болу, ипак су смогли снаге да се 78 дана туку са моћнијим и већим од себе. Херојство те борбе сагледаће неке будуће генерације када непристрасно и научно одмерено буду израчунале колика се сила бацила на Србију, њен народ и њену војску, када сагледају шта је за војничку тактику значила стратегија четири М - маскирање, мобилност, маневар и изнад свега морал, храброст и знање војсковођа и упорност и храброст народа.

И тада и сада нико није могао да каже где почиње војска, а где престаје народ. Зато је отпор и био тако жилав и тако упоран, преко сваког очекивања и сваке наде.

ПРОЧИТАЈТЕ И: ОТКРИВЕНА НАЈВЕЋА ТАЈНА БОМБАРДОВАЊА: Милошевић годинама покушавао да купи С-300, да је успео не би смели да изведу агресију, Јељцин нас је издао 1999!


Они који су водили земљу и војску, кажњени су за свој отпор хашким робијама, смрћу, наређеним заборавом, а Косово и Метохија насиљем Шиптара без казне. Деценијама касније, оно што је изборено одлучним отпором агресији, изгубљено је слуганством малих људи који су истерали са Косова и Метохије УН, а увели ЕУ. Отерали оне који Косово не признају, а увели оне који су га као независну земљу створили. Пред силом НАТО нисмо капитулирали, али пред страхом за своју власт и сујетом Бориса Тадића и Вука Јеремића јесмо.

Двадесет година касније још лечимо ране од НАТО агресије, пребројавамо мртву децу и замишљамо каква би била данас само да их нису побили. За НАТО, они су били колатерална штета, за нас, бол који никада неће проћи, сан који нисмо досањали. Србија коју води Александар Вучић неће постати део НАТО зато што су нас бомбардовали, али и зато што Срби неће другима да чине оно што је чињено њима. Учинићемо све да живимо у миру, да и НАТО у нама препозна партнера ако већ неће имати савезника.

Учинићемо све да вредности слободе и правде за које живе Срби бранимо са сваким ко их препозна као своје. Учинићемо све да НАТО у нама не види ни претњу ни опасност.

За мир, ми Срби, изморени и искрварени у безбројним ратовима, учинићемо скоро све. Али заборавити нећемо. Али опростити нећемо.