Кажу да време лечи све. Напротив, мени је све теже. Поготово око 17. марта када ми навиру сећања. У размаку од неколико сати остала сам без сина и супруга. Убијени су буквално на прагу куће у којој смо пронашли уточиште избегавши из Урошевца.

Ово су речи Вере Столић (62). За њу је тог марта 2004. године живот престао да постоји. Живи због сећања на мучки убијене сина Борка, који је тада имао свега 21 годину и супруга Добривоја (1955). Патњу са њом дели син Предраг (38) коме још теже пада то што у тренутку несреће није био са најближима, барем да покуша да помогне брату, који је првих сати по рањавању давао знаке живота.

- Супруг и син су ми убијени свирепо, мучки. Мужа су ми усмртили хицем у главу, а сина су рафалима погодили у стомак и главну артерију, због чега је искрварио на путу до базе Бондстил - присећа се Вера трагичног догађаја у селу Драјкоце код Штрпца.

И док појашњава како су буквално намамљени у смрт, Вера каже да је зачувши некакво дозивање први из куће изашао супруг Добривоје, а потом зачувши пуцњаву и син Борко.

- Супруг је изашао да види шта се дешава и да узме дрва из помоћног објекта иза куће, али га је већ испред прага погодио метак у главу. Муж је преминуо на лицу места. Зачувши пуцњаву, син Борко је одмах истрчао да види шта му је са оцем, али су нападачи скривени иза шупе надомак куће отворили рафалну паљбу и на њега. Мог сина је једaн метак погодио у главу, а други у главну артерију - присећа се Вера, док јецаји прекидају њену причу.

Јецаји су све јачи док се подсећа пута до болнице у Штрпцу, током којег је син Борко давао знаке живота. Можда би, каже, и преживео да су амерички припадници Кфора дозволили украјинским војницима ове мисије да га хеликоптером пребаце до војне базе "Бондстил" у којој се налазила најближа савремено опремљена болница. Уместо тога, после дужег чекања, кренули су санитетским возилом, тако да је несрећни младић у путу преминуо од последица крварења.

- Иако је правосуђе Еулекса спровело некакво суђење, главноосумњичени Гезим Ферат који је, како се наводило у оптужници, напад извршио јер је био мотивисан етничком мржњом, ослобођен је услед недостатка доказа, у септембру 2009. године. Међутим, истражитељи су претходно само једном узели изјаву од моје маме - прича син Предраг Столић.

ПРОЧИТАЈТЕ И: Косовски политичари иза погрома из 2004.

Његов стриц Милорад напомиње да и даље не зна ко му је убио брата и братанца али да су, према незваничним сазнањима, то учинили припадници косовске полиције, јер је тадашња посебна истрага Кфора показала да се отисци нађени на трави, где су се скривали нападачи, поклапају са обућом коју носе припадници косовске полиције, као и да меци припадају оружју које користе. Ипак, током судског процеса речено је како су наводно припадници полиције бранили Столиће од нападача. Поставља се питање како су косовски полицајци знали да ће и када Столићи бити нападнути?


ЈОШ ОДЗВАЊАЈУ МАЈЧИНИ КРИЦИ

ПРЕДРАГ Столић је у време несреће био код стрица у Младеновцу, где је тражио посао.

- Моја породица избегла је из Урошевца 1999. године, када су Албанци, као и у мартовском погрому, протерали и нападали све српско. Кућа нам је касније порушена до темеља, а имовина узурпирана - прича револтирано Предраг, и истиче да никада неће заборавити мајчине крике на телефону ток 17. марта 2004.