СВИ идеали света не вреде сузе једног детета.

Прати нас ова порука великог Достојевског док путујемо у Смедерево да загрлимо Ану Милосављевић, ону девојчицу из Граца код Вучитрна, са залеђеном сузом на образу. Лице ове цурице, са кога се читају сви страхови и патње, лице је сваког српског косметског детета које памти погром, у пролеће 2004. Које памти гето опасано жицама које су трајале. Жица данас нема... Оне су у душама. Оне су у срцима. Оне трају.

Деценија и по је од погрома, а 17. март је у Анином сећању. Жив, као да се дешава сад. Управо сад. Она је, тада, имала непуних шест година. Била је Петровић. Данас је Милосављевић. Мајка шестомесечне Александре. Супруга. Машински техничар. Живи надомак Смедерева и са својим Његошем Милосављевићем ушушкава топли дом за њихову малену цурицу испод подстанарског крова.

- Биће нас још, томе се надамо и то планирамо, само да се скућимо - каже нам Ана. - То је наш сан, и он потискује трауме мог детињства из тог несрећног марта. А да ли је лако? Није.

Дочекали су репортере "Новости" по старом, косметском обичају. Његош, на капији, са флашом завичајне ракије. Она, на вратима изнајмљеног приземља. Судбина је удесила да смо, осим Аниног мужа, сви били у истом саставу као оног несрећног пролећа 2004. и погрома, када је настала потресна Анина фотографија. Тај призор био је на насловници књиге "Сузе Космета", на шпицама филмских докумената, на билбордима... Наш фото-репортер Игор Маринковић је својом камером ухватио Анину сузу, која не престаје да пече. Утолико су наши загрљаји били јачи. И, потрајали су.

Вратиле су се слике. Поново нас потресле... Пред нама је био дан када је јаукао српски Космет.

ПРОЧИТАЈТЕ И:Четворка из ОВК предводила погром

- Ето, пориљали смо башту, засејаћемо поврће - прекинуо је Његош тренутке без речи, поново покренуте сузе. - И зумбули ће ускоро да нам процветају... И наше лале.

Али, најлепши цвет ових младих људи је у подстанарској собици. У креветићу испод прозора била је будна њихова Александра. Негована беба. Насмејана. Мама јој малену главицу украсила белим машницом и лепо је обукла. На ножицама јој беле чипкане чарапице. Повремено, гледа у нас као у чуда, али се не буни. Гуче и уплиће прстићима.


Ана овог марта 2019, са својом породицом / Фото Игор Маринковић


- Луче наше - тепају јој Ана и Његош, и подижу је да настане нова фотографија. Фотографија среће, уз коју је Анино сећање на погром лакше.

- То што се догодило у марту 2004, у мојој души је трајно - говори Ана, тихо. - Свако дете које је то доживело, не може да заборави. То је вечно. То боли и кад утеху тражим на лицу наше бебе.

Враћамо време.

ПОЖАР ИМ УНИШТИО СВЕ КАДА је, пре пет година, у Смедереву почео да ради Његош Милосављевић, у првој је ударио темеље нове куће. Сваки динар - у кућу. Тако раде српска косовска деца. Мало-помало, па спрат, па намештај... Пре него што ће се оженити Аном, пожар му је уништио готово све. Његош је један од неколико смедеревских домаћина којима су, у истој ноћи, неки бескућници запалили имовину. Процењена је штета, бескућници немају од чега да је исплате. Зато су Ана и Његош подстанари.
Са мамом Маријом, Ана је из Граца дошла у Митровицу, да пазаре, када се догодио погром. Од јужне стране Ибра стизали су несрећни људи са завежљајима и торбама у којима је стао читав њихов живот. Они, гоњени из својих кућа. Монаштво, гоњено из својих светиња. Иза је остајао пут који је горео. Рушевине и пепео. До Северне Митровице били су пресечени сви путеви. Три дана је Ана са мамом била одвојена од браће и сестара, у Грацама. Нити су они знали за њих, нити су оне знале када ће и да ли ће моћи да се врате.

Ану и Марију затекли смо испред седишта Унмика. Привијала се уз мајку и дрхтала. Марија је говорила да не зна шта јој је са породицом у Грацама. Прогнани народ је вриштао, тражио помоћ, које није било. Малена Ана ни гласа није пустила. Само је дрхтала и само су текле њене сузе.


ПРОЧИТАЈТЕ И: Косовски политичари иза погрома из 2004.

- Најтеже ми је када се враћам, тамо, у Граце. Тамо су моји. Боре се да сачувају сваки педаљ наше имовине - прича нам. - Страхујем и за њих, а страхујем и за бебу. Сваки пут, а обавезно на празнике, и њу поведемо тамо... Понекад сањам тај март. Пре неку ноћ, сањала сам да су се ти дани вратили. Онда, уз груди привијем моју бебу. Грејем ја њу, греје она мене. И, лакше је.

Малена собица, осећа се влага, али је љубав овде готово опипљива. Ови млади људи се воле. Његош је Ану упознао у Митровици, после њене завршене средње машинске школе. Убрзо ју је запросио. И он је машинац. Пет година већ живи и ради у Смедереву, а родом је из Брњака, у Зубином Потоку. Запослен је у предузећу "Милан Благојевић" на пословима програмера. Има двадесет шест година, и пет - радног стажа. Толико је и старији од Ане.

- Задовољан сам, могу да кажем и срећан - говори Његош. А осмех му је на лицу, у очима. - У фабрици поштују радника, поштују закон. И ја поштујем то што моја породица има сигурност.

Време растанка. Испраћају нас, опет, до капије. Кажу да у септембру планирају пропуштену свадбу. Биће по косовском, српском обичају. Тада ће и малена Александра бити крштена.

- Позваћемо вас - кажу Ана и Његош.

- Доћи ћемо. Срећно вам, драга децо.