Јерусалим у преводу на српски језик значи Призрен. То не знају, каже нам песник Матија Бећковић, они који критикују и стиде се поздрава "догодине у Призрену".

Поклич настао по угледу на јеврејски "догодине у Јерусалиму" заживео је међу Србима и представља наду да ће се Срби једног дана вратити у царски Призрен, односно на Косово и Метохију. Поздрав је, појашњавају његови поклоници, и упозорење да се Србија не сме одрећи своје земље.

Али, овај поклич изазива и низ негативних реакција. Зашто? И због чега се Срби када изражавају своја национална осећања проглашавају националистима и шовинистима?

Историчари, аналитичари и песници кажу да је реч о жељи да се додворимо другима, о непознавању света, али и сопствене, националне историје и културе.

- Уз ове бољке најчешће иду скученост видика и духовни провинцијализам - каже, за "Новости", истиричар Милош Ковић. - Оно што је прихватљиво и природно у Израелу, САД или Британији, овде се проглашава шовинизмом. Таман смо се ослободили титоистичке хипотеке "великосрпске хегемоније", а суочили смо се са антисрпском хистеријом у западним, глобалним медијима и потоњим измишљеним етничким чишћењима.

ПРОЧИТАЈТЕ И: "ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ" СЕ ОРИЛА У МАНАСТИРУ: Београдски синдикат у Грачаници, архимандрит Иларион их пратио на гитари (ВИДЕО)


Јеврејски народ се две хиљаде година поздрављао са "догодине у Јерусалиму". И дочекали су да се врате у своју земљу, а да им нико није приговарао због тог поздрава.

Ковић каже да поздрав "догодине у Призрену" данас има скромније намере него јеврејско "догодине у Јерусалиму". И појашњава:

- Јевреји су, расејани по свету, сањали своју свету земљу. Косово и Метохија се, према националном и међународном праву, налази у саставу наше државе. У овом тренутку тамо су окупатори, али времена се мењају. Срби су се током своје историје, на много начина, као и други хришћански народи, угледали на старозаветну историју Јевреја. Посебно је важно заветно схватање сопствене историјске судбине. Слично Јеврејима, после пропасти и сеоба, Срби су, после три и по века, дочекали обнову своје државе, а после четири и по века вратили су се у своју свету земљу, на Косово и Метохију.


Богородица Љевишка, подигнута у време краља Милутина, наша је Сикстинска капела


По мишљењу професора историје, академика Љубодрага Димића, озбиљни народи живе од традиције и никада је се не одричу. То важи, каже, и за територије.

- Израелци употребљавају тај слоган "догодине у Јерусалиму". Мађари се не одричу сна о одбацивању Тријанонског уговора и територија које су тим уговором изгубили. Хрвати не одустају од концепта "велике Хрватске". Албанци су убеђени да ће остварири концепт "велике Албаније" (Албаније четири вилајета - скадарског, битољског, јањинског и косовског). Недавно смо имали изјаву високорангираног представника италијанске и европске администрације који се не одриче сна о Јадрану као италијанском језеру и Далмацији као италијанској провинцији. Цела Европа је саткана и утемељена на национализму таквог типа - набраја Димић.


Конак у Светим Архангелима, задужбини цара Душана

А како смо дошли у ситуацију да се Призрен, најзначајнији српски средњовековни град, престоница царева Душана и Уроша, седиште неких од најзначајнијих српских духовних споменика, данас негде третира као град у другој држави?

Димић објашњава:

- Срби су као "народ без граница" у распаду југословенске државе били највећи губитници. Сатанизовани, изоловани, искључени из међународних организација, лишени савезника, означени реметилачким фактором у Европи, Срби нису били у прилици да својим дојучерашњим судржављанима и Европи саопште своје националне интересе. Тако се и Призрен, стари средњовековни царски град, нашао у оквирима "државе" Косово, а српском народу је остало да као Јермени сањају о Арарату, или као Јевреји о Јерусалиму.

Песник Живојин Ракочевић, који живи у Грачаници - једном од српских гета на Косову, каже:

- Ако сте против поклича "догодине у Призрену", то значи да из вас проговара идеологија, да сте уплашени од "мрачног српског средњег века", да сте раскинули са прошлошћу и да бринете да се други не увреде.

ПРОЧИТАЈТЕ И: ЗАШТО ЈЕ МНОГЕ ЗАБОЛЕЛА ПЕСМА "ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ": Она је упозорење да не залутамо


У основи, наводи он, ради се о незнању и неспособности вредновања нашег садашњег наслеђа у Призрену, презиру према епском и симболичном месту које Призрен заузима у нашој свести и култури, и на крају грубом игнорисању чињенице да сада и овог тренутка у том Призрену неко живи и за вас, вашу и светску културу чува Богородицу Љевишку, која је наша Сикстинска капела.


Ракочевић се присетио мартовског погрома из 2004. године и једног догађаја после њега:

- Када је у Призрену, после потпуног уништења у погрому 17. марта 2004, игуман Михаило (Тошић) обнавио велики конак у Светим Архангелима, назвао га је Душанов народни конак. Шаљући на брзину поруку, неко је написао скраћеницу: "У Призрену можеш спавати у ДНК (Душановом народном конаку)".

- Призрен је наш ДНК - закључује Ракочевић.


Саборна Црква светог Ђорђа у Призрену


ПЕСМА "БЕОГРАДСКОГ СИНДИКАТА" УКЛОЊЕНА

Група "Београдски синдикат" прошле јесени је објавила песму "Догодине у Призрену", посвећену свим невиним жртвама на Космету. Песма је у кратком року стекла огромну популарност, имала је за само 24 часа више од 360.000 прегледа на "Јутјубу". Али убрзо им је стигла порука од "Јутјуба" да је спот за "Догодине у Призрену" узнемирујућег садржаја.

- Моментално смо уклоњени са трендинга, где смо били на позицији број 1 - рекао је тада Феђа Димовић, један од чланова БС.

А недавно је у једној емисији на РТС, током анкете са грађанима, скролован напис "Косово је Србија" који је један од анкетираних грађана имао на мајици.

Унутрашњост Богородице љевишке / Фото И. Маринковић


СПАСТИ БОГОРОДИЦУ ЉЕВИШКУ

МИЛОШ Ковић истиче да је Призрен и данас препун наших светиња:

- Тамо су наша деца, ђаци Богословије Св. Кирила и Методија. Искористићу ову прилику да упозорим да је Богородица Љевишка, иако на листи Унеска, још ограђена жицом, њене фреске су потамнеле од паљења из 2004. и у њој нема светла. Крајње је време да се, за почетак, најхитније спасе овај толико драгоцени драгуљ српске културе од пропадања.