ЛИСТЕ чекања у Институту за кардиоваскуларне болести "Дедиње" за годину дана смањене су за 70 одсто, а за поједине процедуре и више. На попису за коронарни бај-пас 9. октобра прошле године било је 1.316 пацијената, сада - 280. Хирургију аортног залиска чекала су 1.002, а данас 323 оболела, док је за замену митралног залиска прошле године у ово време на листи било 478, а тренутно је 151 пацијент.

Прочитајте још: ИНСТИТУТ "ДЕДИЊЕ": Светски стандарди у лечењу срца

Професор др Милован Бојић, директор, каже да ће ову годину завршити са највећим бројем урађених операција за 41 годину постојања "Дедиња" и да је томе много допринело оспособљавање пете операционе сале која годинама није коришћена. Она је у хируршки програм, после дуге паузе, укључена трећег дана по доласку професора Бојића на место директора, који је пре 12 месеци постављен на исту позицију са које је отишао из Института пре 17 година.

- Највећи проблем имамо на физиологији, где је редукован материјал: катетери, пејсмејкери и остало што не обезбеђујемо ми, него се добавља путем централизоване јавне набавке - каже проф. Бојић. - Да нам пацијенти не би умирали док чекају, покушавамо да их усмеримо у друге установе ако оне имају "вишак" материјала. То је проблем који мора да реши држава. Ми смо спремни да урадимо колико год је потребно електрофизиолошких процедура, само да имамо материјал.

Прочитајте још: По нова срца поново на Дедиње

Иако је деведесетих година прошлог века "Дедиње" било прва здравствена установа са ИСО стандардом, по повратку на место директора, професора Бојића је највише запрепастила чињеница да Институт још није прошао здравствену акредитацију.

- Све смо завршили у претходних годину дана, иако није било лако: кадрови и стручност нису проблем, али простор је потпуно неадекватан обиму посла, па смо морали да преграђујемо и дограђујемо болничку апотеку, трансфузију, део за ангиографију - наводи проф. Бојић. - Новац смо обезбедили од спонзора, и сад смо пред акредитацијом.

Проф. др Милован Бојић

"Дедиње" је паралелно успело да доврши и процес научне акредитације. Са губитком статуса научне установе, Институт је, према речима директора, изгубио и могућност да се укључи научноистраживачки рад, који би, поред осталог, био и значајан извор прихода. Тако ће, каже, установа опет моћи да "освоји" статус који је имала пре више од две деценије са 35 научних радова у најпризнатијем америчком научном часопису.

- У "Дедињу" се ради огроман број интервенција, више него у свим осталим кардиоваскуларним центрима заједно, а једино са списка планова што нисмо успели за ових годину дана је да оживимо програм трансплантације срца - каже професор Бојић. -Наш први трансплантирани пацијент са срцем донора живи 21 годину. Имамо дозволу за трансплантације, али нам је на неки начин ускраћено да их радимо, верујем неразумевањем Управе за биомедицину. Надам се да ће се то променити. Трећи месец по мом повратку у Институт били смо потпуно спремни да радимо трансплантацију, а у ситуацији смо да наши пацијенти тешко улазе на централну листу, да наши лекари чији пацијенти живе две деценије са пресађеним срцем, треба да реферишу млађима и неискуснијима...

Професор Бојић каже да нема проблем са тим да КЦС буде једини центар за трансплантацију срца, иако мања Хрватска има два - "Дубраву" и "Ребро", али да онда треба "Дедињу" одузети дозволу за овај програм, па да пацијенти знају да могу само у КЦС.

Институт У близини постојећег објекта нићи ће "Дедиње 2"

НОВА ЗГРАДА

ОЧЕКУЈЕ се да ће до краја године бити познат извођач радова на новој згради, "Дедињу два", која би могла да буде завршена за две године.

- Напокон смо добили грађевинску дозволу. Она и комплетна документација су преведени на енглески и шаљу се борду Развојне банке Савета Европе, а онда ће Канцеларија за управљање јавним улагањима расписати међународни тендер за извођача радова.

НАЈВАЖНИЈЕ ЈЕ САЧУВАТИ КАДАР

РАДУЈЕ ме што се у здравство тренутно улаже више него што је укупно за пола века - каже проф. Милован Бојић. Докторима је важно да имају где и са чим да раде, али морамо водити рачуна и о људима. За једног електрофизиолога потребно је седам година школовања и морамо спречити да нам кадрови одлазе. Можда би требало обезбедити либералнији приступ тржишним пацијентима тамо где нема листа чекања за наше и из тих средстава стимулисати докторе да остану овде. Џабе ће нам бити и "Дедиње два" и други модерни центри ако нам доктори оду.