У ОВОМ делу хронике о "Вечерњим новостима" је, пре свега, сведочење о људима и догађајима који су учинили да лист стекне поверење читалаца. То су дописници. Они су свакодневно имали "блиски сусрет" са локалним функционерима у чијим рукама је била власт. Њихов пут није био посут цвећем, још мање је био безгрешан. Али, о грешкама, нека историја суди.

Један од првих задатака који сам добио од главног уредника Слободана Глумца, преласком из "Борбе" у "Новости", био је да код Цвијетина Мијатовића, који је заменио ратну легенду Ђуру Пуцара, на челу ЦК СК Босне и Херцеговине, по сваку цену спасем дописника из Тузле Николу Смиљића, којег је прогањао "локални паша" - Пашага Манџић.

Текст је имао добар наслов - "Паша и аги соли памет".

А зашто?

Прочитајте још - СЕРИЈАЛ О ЈУБИЛЕЈУ "НОВОСТИ": Увек корак испред осталих

Никола Смиљић је објавио да Пашага Манџић у државном стану о државном трошку реновира не једно, већ два купатила!

Каква луда времена?

Са Цвијетином Мијатовићем сам се сусрео, био је ту и један члан Извршног комитета ЦК БиХ. Мијатовић нам је дао задатак да "решимо тај проблем".

Причам и износим аргументе члану Извршног бироа ЦК СК БиХ, зашто би било лоше да се дописник протера, а човек, кога је Цвијетин Мијатовић задужио да спроведе налог, само понавља: "Када ћемо Смиљића да преселимо из Тузле".

Човек врти једно исто питање. Ја не одустајем од своје тврдње: "А зар можемо да сакријемо од јавности да је човек протеран у социјалистичкој Југославији због купатила, јер цела Тузла ће то знати и ширити причу од уста до уста."

Нисам спасао Смиљића.

СЛОБОДАН Глумац је, када сам му пренео како сам дочекан, проценио да је паметније да Смиљића преселимо у Бањалуку, где је остао три месеца.

И погрешили смо.

Протеривање је безмало постало манир. Локални моћници су ојачали, почели су да изигравају "малог Броза" и свако је од свог среза или града покушавао да направи "лични феуд"!

Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Рађање вечерњег листа

И где год смо попустили, касније смо се кајали. Била је то тешка борба. Поготово у почетку. Она је вођена у затвореном простору партијских форума, где смо ми били слабија страна. Тек када смо успели да изиђемо у јавност - притисак је јењавао и успевали смо да се супротставимо "локалним феудалцима без феуда"!

Тузла је, рецимо, протеривање дописника схватила као нашу слабост и никад Смиљићу није опростила. По повратку, између 1971. и 1975. године, три пута је судија за прекршаје осуђивао Смиљића због саобраћајних прекршаја. Два пута је ослобођен, а трећи пут, када уопште није возио кола, одлежао је 10 дана у затвору.

СЛИЧНО се догађало и са другима:

Милоје Пајдић је био протеран из Смедерева. Писао је, затим, о Смедереву из Крагујевца.

Душану Јолићу, дописнику из тадашњег Титограда, била је одузета акредитација за Скупштину Црне Горе.

Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Читалац је проницљив човек

Владан Динић је два дана у Ћуприји стрепео пред пресудом Општинског комитета СК о протеривању!

Живот је то. Похађали смо ондашњу школу живота и заната која није била без "скупе" школарине.

Нико не тврди да је "слобода писања" била без икаквих ограничења, али су новине, па и "Новости", знале и да обилазним путем укажу на неке појаве.

Управо се то види на примеру "Трепче". И то знатно раније пре штрајка у "Трепчи". Али непосредно пошто су Добрица Ћосић и проф. др Јован Марјановић искључени из ЦК СКС, јер су тражили да се заустави прогон Срба са Космета.

Објавили смо фељтон о томе како је, одмах после те седнице ЦК Србије, у Комбинату "Трепча" кренуло масовно смењивање Срба који су били на директорским местима.

ФЕЉТОН је писао наш хонорарни дописник из Косовске Митровице Љубомир Михајловић, тадашњи банкарски приправник у локалној банци, а касније директор Комерцијалне банке у Београду.

И умало није заглавио у затвор.

Добрица Ћосић је своју причу о протеривању Срба са Косова и Метохије платио функцијом зато што је дискутовао на ЦК-у, а млади дописник, коју недељу касније, спасао се бекством из своје куће.

Михајловић нам је послао фељтон о прогону Срба у Комбинату "Трепча", у коме је отворено указивао да је извршена замена целог руководећег српског кадра - Албанцима.

Када су ми дали тај рукопис, збуњено сам гледао у текст. Учинило ми се да би то био самоубилачки потез ако га објавимо.

Када сам га поново прочитао, помислио сам - хајде да објавимо, али без тврдњи и отворених алузија о прогону Срба у Трепчи. Зашто не бисмо оставили читаоцима да сами извуку тај закључак. И уместо о "прогону", фељтон је и насловима, али и текстом, говорио о наглом "паду производње и унутрашњим неспоразумима". А увек после тих чињеница, као "случајно", наводили смо имена ранијих директора (Срба), дотле успешаних, који су последњих месеци замењени. Опет, само наводећи имена и квалификације Албанаца.

И ТАКО смо индиректно сугерисали да је до пада производње дошло због уклањања комплетног квалификованог српског кадра и довођења на та места неискусних или неквалификованих људи, само зато што су Албанци.

Знатно касније, када сам и лично упознао Љубомира Михајловића, испричао ми је детаље о "полуобријаном образу"!

Наиме, док је фељтон објављиван, а код нас нико није протестовао, у Приштини су схватили у чему је "наша игра". И једног јутра док се Љуба Михајловић бријао и спремао да пође на посао, позвао га је тадашњи секретар Покрајинског комитета Савеза комуниста Србије, иначе Црногорац, Блажо Радоњић, и рекао му: "Склања се из куће, пошла је екипа Удбе по тебе."


Прочитајте још - ЈУБИЛЕЈ "НОВОСТИ": Битка за професију и тираж

Михајловић је обрисао сапуницу са друге половине лица и изгубио се у своје село, негде у брдима.

Занимљиво је да је и други карактеристичан догађај, када је реч о судбини наших дописника, са Косова и Метохије.

Због догађања на приштинском Универзитету, Златко Стевић је имао и сукоб са тада моћним Махмутом Бакалијем.

Суштински, овај сукоб се своди на то у чијим је рукама био оригинални записник бунта на приштинском Универзитету. "Новости" су о томе јављале, не превише, али довољно да руководство Покрајине прво протестује, затим прети и најзад нас тужи Централном комитету, надајући се да ће се покренути дебата, јер сам био члан ЦК Србије. Полагали су наду да ће ме макар Латинка Перовић позвати на разговор.

Када сам са Перовићевом о томе разговарао, инсистирао сам на чињеници да је њихов приказ догађаја лажан. Да свуда шаљу фалсификовани документ. Мислим на записник са састанка Универзитетског комитета, јер је то био кључни доказ да је Стевић у праву. Он је имао оригинал.

Шанса "Новости" је била у томе.

Када смо добили информацију да ће Стевића да ухапсе, консултовао сам Милојку Млађеновић, шефа дописне службе, како да га заштитимо. Бесмислено је било да уопште покушавам преко било ког партијског руководства.

Милојка Млађеновић, "мајка свих дописника", дошла је на идеју и рекла ми: "Склонићемо Стевића негде ван Приштине."

Одговорио сам: "Сагласан, али ни мени, ни било коме, немој да кажеш ни како, ни где га склањаш. Ко зна какав ће притисак бити."

Стевић је знао да је Бакали покренуо судски поступак и да му следи хапшење. Познавајући добро све дописнике, Млађеновићева му је рекла да ће га послати негде у Славонију. И деценијама сам живео у уверењу да је Стевић до почетка суђења био у Славонији.

У ЦК су наравно упорно тражили да им кажем где је тај дописник из Приштине.

Ближио се дан суђења. Обећао сам, у договору са Милојком, да ће се Златко појавити на суђењу, али на сам дан.

И тако је и било.

Новинар из редакције Бора Комад је добио задатак да оригинал записника са печатом Универзитетског комитета преда адвокату у самој судници. Адвокат је тражио да му тај документ буде уручен у самој судници, на улазу.

Када је тужилац прочитао оптужницу и позвао се на Универзитетски комитет СК, тврдећи да има у рукама оригинал, адвокат Перовић је само затражио да види оригинал.

И адвокат је у рукама држао папир.

Тужиоцу је било јасно у чему је проблем - да је у рукама Перовића стварно оригинал. Затражио је од судије паузу. Суд се повукао и суђење није настављено.

Стевић је, дакле, победио Бакалија.

Сутра: Таленти освајају новине