Tрагедија која се десила 24. августа у Народној библиотеци Србије у Београду, када су угашени животи Дарка Шукала (50) и Лазара Благојевића (25), упозорава и изазива асоцијације од којих подилази језа. С обзиром на то да су двојица настрадалих били радници фирме која се бави противпожарном заштитом, прва асоцијација је спознаја да Народна библиотека и њени депои с милионима књига нису безбедни, да у њој може букнути пожар, да зграда с књигама може изгорети као и 1941. године када су је бомбардовали Немци, да се српска национална библиотека може претворити у буктињу и изгорети као што је недавно изгорео бразилски национални музеј.

И ова трагедија у Народној библиотеци потврдила је истинитост древних митова. Двојица радника фирме „Емпекс“ која се, између осталог, бави провером исправности и одржавањем ватрогасних апарата Дарко Шукало и Лазар Благојевића као да су, као у српском миту, жртвовани зарад спаса и опстанка грађевина којима мрачне, адске силе нису дозвољавале да буду завршене. Такве грађевине биле су Скадар на Бојани и ћуприја на Дрини Мехмед-паше Соколовића. Да ли им се сада придружила и Народна библиотека Србије?

КЊИГА НИЈЕ НА МЕСТУ

Ове смрти изазивају и болно подсећање на недавна времена када су на српској јавној сцени ведрили и облачили људи танушних дела, а снажних жеља да се истакну, да владају. Да би то постигли, доводили су у питање српску духовност, српске националне институције, спроводили програме осмишљене у иностранству чији је основни циљ био мењање колективне свести и колективног памћења српског народа. Да би се то постигло, било је неопходно уништити, затворити, затрти, пригушити најважније српске националне институције. Носиоци тога програма често су били глумци, филмски и позоришни радници који су постајали министри културе. Међу таквима је предњачио глумац Бранислав Лечић, али и његов изабраник, управник Народне библиотеке, писац, филозоф, концептуални уметник, библиотекар и астроном Сретен Угричић, коме је одмах по његовом постављењу од 2001. до 2012. године била дата у руке Народна библиотека Србије, коју је он, направивши бројне измене у међувремену био затворио, оставивши њене депое за књиге у непримереном стању са електричним инсталацијама из 1972. године, с несређеним књижним фондом.

Прочитајте још: Народна библиотека без одбране од пожара

Данас се не зна ни колико Народна библиотека има књига, ни то да ли су све књиге заведене у каталозима на броју. Често се од времена Сретена Угричића до данас догађа да читаоци траже одређене књиге и часописе, по правилу оне ређе и старије, а онда од библиотекара добију одговор: „Књига није на месту.“ А то значи да је постојала, да се води у каталозима, а да је на полицама нема.
Сретен Угричић

Неки запослени у Народној библиотеци, како смо сазнали из штампе, још у четвртак, 23. августа, осетили би повремено мирис гаса, што је могло бити повод да управа библиотеке сутрадан позове стручњаке „Емпекса“ који су и раније сарађивали са овом установом. Од њих је тражено да због ватрогасне инспекције Министарства унутрашњих послова, која се већ најавила да ће крајем августа доћи у Народну библиотеку, још једном провере ватрогасне и електро инсталације.

ВЕСТ О НЕСРЕЋИ

Двојица радника „Емпекса“ ушла су у контролну собу депоа с књигама око подне. У невеликој просторији, у којој је било и противпожарних апарата, по свој прилици дочекала их је превелика концентрација смртоносног отровног гаса. Када је откривено да се несрећа догодила, позвана је хитна помоћ, лекари су брзо дошли, али Шукало и Благојевић били су мртви.
Док се у контролној соби депоа одигравала драма, све читаонице Народне библиотеке биле су пуне, већину места заузело је више стотина читалаца, највише студената, јер је септембарски испитни рок био на прагу. Запослени у читаоницама и каталозима радили су свој уобичајени посао. Нико није обраћао пажњу што се око подне чуо јачи звук кола хитне помоћи. Пола сата после подне у читаоницама су престали да раде клима-уређаји, а запослени су се растрчали да на прозоре навуку ролетне да би посетиоце библиотеке заштитили од сунца. Убрзо после тога запослени из библиотеке кренули су кроз читаонице обавештавајући посетиоце да што пре склопе књиге, ставе их на пултове за раздуживање, покупе своје ствари и напусте библиотеку. Одмах после тога читаонице су, без панике, почеле да се празне. Кркљанац је настао тек на узаним степеницама између читаоница и приземља испред гардеробе где су посетиоци библиотеке оставили торбе. Пред библиотеком пронела се вест о несрећи.

Прочитајте још: ДАН ПОСЛЕ СТРАВИЧНЕ НЕСРЕЋЕ У НАРОДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ: Отров испарио, одговорност још у ваздуху

Већ сутрадан на закључаним великим стакленим вратима Народне библиотеке, на улазу са Савског платоа, залепљена су обавештења да „због техничко безбедоносних разлога Народна библиотека до даљњег неће радити“. Ово обавештење постављено је на истом месту где су од октобра 2007. до маја 2011. биле залепљене сличне хартије са саопштењима да библиотека због реконструкције до даљег неће радити. Тек у четвртак, 26. септембра, министар културе Владан Вукосављевић обратио се јавности саопштивши да су у здању библиотеке надлежне службе обавиле токсиколошку анализу ваздуха када је установљено да су све просторије безбедне за посетиоце и запослене. Поред тога министар је саопштио да у просторијама данима раде вештаци, експерти који проверавају у каквом су стању противпожарни систем и електричне инсталације у депоима, постављене приликом градње овога здања 1972. године. Министар је тада исказао наду да би тај извештај могао бити готов за неколико дана, а од тога извештаја зависи шта ће даље бити предузето и коначно када ће ова установа поново бити отворена за посетиоце. Министар Вукосављевић завршио је своје излагање овим речима: „Министарство и управа библиотеке не желе да препусте ништа ризику, морамо да будемо сигурни да је противпожарни систем безбедан.“

Београд, 1941.

ИЗДАНЦИ ТИТОВИХ САБОРАЦА

Трагедија у Народној библиотеци и збивања која су проистекла из те трагедије поново су покренула сећања на време када је ова установа од 2007. до 2011. године била затворена, и на разлоге због чега је изведено то недело. После петооктобарских промена 2000. године, промена које они који су их извели зову демократским, а већина народа насилним револуционарним, дошли су на власт, на чело министарстава културе, просвете, науке и националних установа људи које су Сједињене Америчке Државе посредством Сорошеве фондације и фондова бројних западноевропских земаља деценију припремале да дођу на власт и спроводе унапред прописану им политику.

Појединци који су се углавном сами јављали Сорошевим филијалама и западним службама, исказивали су спремност да у Србији спроводе прописане демократске промене, учлањујући се у разне невладине организације, неке су и сами стварали, а за такву активност из Сорошеве, и сличних каса, пристизало је обиље новца, путовало се по свету.

У том шаренишу било је доста оних који су се бавили уметношћу, а најгласнији су били позоришни радници који су веровали да им се указала прилика да на велика врата ступе на светску сцену, да их Европа и Америка једва чекају, и да ће их тамо славити као демократе, антикомунисте и борце против српског фашизма. Било је ту и писаца који су сматрали да се у Србији нису довољно остварили и да је прилика да се представе као дисиденти, борци за демократију и тако заслуже европску књижевну славу. Било је и ликовних уметника твораца разних инсталација који су прихватили уметничке правце са Запада. Међу њима је било и левичара који су борбу за бескласно друштво заменили величањем капитализма и мултинационалних компанија. Било је ту и појединаца који су започели научне каријере.

ДОДИР СОРОШЕВЕ РУКЕ

Занимљиво је да су се у службу новог светског поретка и савременог капитализма први укључили новинари који су пратили рад Савеза комуниста.
Захваљујући новцу који су добили са Запада и српски уметници су снимали филмове, писали књиге, изводили позоришне комаде који су се углавном бавили српском савременошћу, каткад и прошлошћу. Будући истраживачи српских културних збивања последње деценије 20. и прве две деценије 21. века можда ће ту уметност назвати српском сорошовском уметношћу. Сва та дела била су тематски блиска, извргавали су порузи српски народ, исмејавали га, приписивали му фашизам и најмрачније особине, и то у тренутку када су томе народу историјске околности донеле страдање незапамћених размера. Готово да и нема таквог примера да су у једном времену уметници стварали уметност која је киптала мржњом према сопственом народу.
Један од важних задатака следбеника идеја које подстиче Сорош фондација, после петооктобарских промена и доласка на власт, био је спровођења пројекта мењања менталног склопа српског народа, гашење његових слободарских особина и вечите тежње за слободом и независношћу. Најтврђи орах је била Српска православна црква, Српска академија наука и уметности, Удружење књижевника и националне институције као што су Народна библиотека, Народни музеј и Музеј савремене уметности, Историјски музеј Србије, Археолошко налазиште Винча (због праисторијских знакова на керамици за које су неки светски палеолингвисти признали да представљају палеописмо!).

Остаци старе библиотеке

НОВИ ИНЖЕЊЕРИ ЉУДСКИХ ДУША

Требало је изменити систем српског школства, изменити образовне програме, и драстично смањити број часова српског језика и историје. Тај задатак преузела је нова петооктобарска влада и њена надлежна министарства. Њихов задатак је био да младим Србима који се школују понуде нове вредности које су им прописивали активисти из сорошевских невладиних организација, чврсто решени да створе новог савременог, напредног европског човека који ће се одрећи своје традиције. Радили су исто што су у Србији после Другог светског рата чинили њихови биолошки и духовни претходници, који су за себе говорили да су „инжењери људских душа“. На чело најзначајнијих институција довођени су нови за такве подвиге припремани кадровици.
По том кључу за управника Народне библиотеке Србије именован је Сретен Угричић. Њега, као што је „Печат“ писао у септембру 2009. године, на то место нису довеле његова научна или књижевна дела, нити претходно велико искуство у библиотекарству или издаваштву. Претходно је дипломирао на Катедри за филозофију на Филозофском факултету у Београду, а од 1992. до 1995. био је асистент на Филозофском факултету у Приштини, на предметима Естетика и Етика. На место управника Народне библиотеке Угричић је дошао захваљујући томе што је три године био координатор програма у канцеларији Сорош фонда Југославија у Приштини. Да се на тој дужности добро показао, доказује то што је као координатор програма наставио службу у Фонду за отворено друштво. Предан рад препоручио га је за једногодишње школовање у Мађарској када се 1998. године уписао на Open Society Institute у Будимпешти где је изучавао ново сорошевско издаваштво, а при повратку у земљу постао је координатор група информатичких програма Фонда за отворено друштво у Србији који се бавио издаваштвом.

У ком ће политичком смеру кренути Народна библиотека Србије најавио је 26. фебруара 2002. њен нови управник Сретен Угричић. Ова установа скреће с пута који су јој одредили њени оснивачи и њени управници који су је водили. Он за себе каже да је човек дисконтинуитета, а да би показао шта тај дисконтинуитет значи, оглашен је нови Дан Народне библиотеке. Уместо 6. априла, датума када су 1941. немачки бомбардери погодили и спалили, са целокупним књижним фондом, здање ове националне установе, одређен је 28. фебруар, датум када је по усменом налогу кнеза Милоша 1832. године основана прва библиотека у тадашњој Србији у књижари београдског књижара и издавача Глигорија Возаровића. Донесена су и нова правила за избор књиге године.

Скулптура „Дрво живота“

УКЛАЊАЊЕ СИМБОЛА

Угричић је свој смер будућег рада означио уклањањем два важна симбола ове библиотеке: уклањањем витрине са угљенисаним књигама ископаним у темељима бивше библиотеке на Косанчићевом венцу која се налазила у главном холу. Склоњена је и велика скулптура „Дрво живота“ светски признатог вајара Богосава Живковића на којој су представљени ликови из српске историје и фолклора, око које се, као око стожера, одвијао цео живот библиотеке. Оба ова симбола била су померена и смештена негде украј главне читаонице. За ове Угричићеве подухвате стигла је Народној библиотеци донација од Института за отворено друштво из Мађарске у вредности од 350.000 ондашњих немачких марака.
Одмах после петооктобарске револуције нове демократске снаге покушале су да запоседну и Српску академију наука и уметности. Пошто међу академицима и научним радницима нису могли да нађу сараднике који би отворено стали на њихову страну, покушали су то преко Синдиката „Независност“, који је међу помоћним особљем и ситним службеницима покушао да за почетак створи синдикалну организацију, али им то није успело. Највећи гнев је тада уперен на Институт за српски језик САНУ, чија је основна делатност била израда великог вишетомног Речника српскохрватског језика која траје сто година. У другој половини 2002. године министарство за науку, на чијем је челу био проф. др Драган Домазет, лексикографи у Институту за српски језик нису добијали плату. Остаће запамћена изјава Владимира Матића, помоћника министра за науку: „Господа из Института САНУ за српски језик мораће да раде ефикасније, није ово деветнаести век да се Речник прави сто година.“ Одговорио му је проф. др Мирослав Николић да се лексикографија не заснива на компјутерима него на знању, оловци и гумици. Једва су се лексикографи Института за српски језик, на челу са тадашњим директором Слободаном Реметићем, изборили да се створе услови да ова установа настави рад.

ПРОМЕНЕ ПРЕТОЧИТИ У ЗАКОНЕ

Истовремено је вођена грчевита борба за српски језик у настави у основним и средњим школама. И у просвети је тада, у време министра Гаше Кнежевића, била присутна „просветна револуција“ када је за наставу српског језика било предвиђено свега по неколико часова недељно. Стратези „просветне револуције“ настојали су „испод жита“ да се уместо српског уведе предмет матерњи језик. Овој реформи супротставиле су се све катедре српског језика у Србији и наставници средњих и основних школа, па замисао Министарства просвете није спроведена до краја.
Подсетићемо и на дебату о културној политици Србије чији су главни стратези били министар културе глумац Бранислав Лечић и управник народне библиотеке Сретен Угричић. На дебати вођеној почетком лета 2003. године у Центру „Сава“ уводно излагање поднео је Сретен Угричић. Главни говорник био је Норберт Ридл, директор дирекције за међународне односе Министарства културе Аустрије и председавајући тима за културу Савета Европе. Он је највишом оценом оценио излагање Сретена Угричића истичући да оно нуди револуционарне промене које треба преточити у законе и спровести. На дебати је учествовао и Душан Макавејев који је рад министра Лечића упоредио са радом Светога Саве!

Угљенисани остаци књига

Револуционарне промене које је у Народној библиотеци Србије спроводио Сретен Угричић нису доносиле жељене плодове. Истраживачи који су овде сакупљали грађу за своје радове нису имали слуха за „културну револуцију“. Нешто се морало урадити. Онда је у јесен 2007. године уследило преуређивање дела Народне библиотеке где су смештене читаонице и каталози. Овај посао трајао је до маја 2011. када је преуређено око 6.000 квадрата простора за шта је потрошено 4,3 милиона евра из буџета Владе Србије. Простор од око 18.000 квадратних метара у коме су смештени депои за књиге није ни такнут.
О овој реконструкцији 2009. године „Печат“ је писао: „Темељну реконструкцију захтевали су само подземни магацини за књиге, који одавно пропуштају влагу због слегања тла изазваног градњом Светосавског храма и обимних земљаних радова обављених на Светосавском платоу. У те магацине, где је влага, поред више од пет милиона публикација, смештени су и неки каталози издања штампаних пре 1990. Ови магацини постали су тесни да приме нова издања књига. Са горчином су запослени у Народној библиотеци шапатом негодовали када се пронела вест да директор Угричић избацује у стару хартију трећи примерак неких издања штампаних пре Другог светског рата, који представљају културну баштину. Али о реконструкцији и проширењу магацина се не говори. Дешавало се, додуше, да је и кров понекада понегде прокишњавао, али су се прокишњавања могла зауставити мањим интервенцијама. Било је у Србији много пречих послова за које би се морао трошити новац из државног буџета.“
Превелики рачуни „културне револуције“ коју су спроводиле петооктобарске демократске власти стално стижу. Међу тим рачунима су и животи Дарка Шукала и Лазара Благојевића. Својом смрћу они су упозорили надлежне власти и српску јавност да је Народна библиотека могла поново да изгори до темеља.

Аутор: Јово Бајић

Извор: Печат