АМФИТЕАТРИ и учионице филолошких факултета, у којима наставу слушају будући наставници српског језика и књижевности, биће на јесен полупразни. Тренд да се све мање матураната пријављује за факултете који школују за наставнике, а посебно за наставнике српског језика, на факултетима се примећује неколико последњих година, а у овој генерацији, која има још мање матураната него претходне, уписне квоте једва су до пола попуњене.

Места је остало и на буџету, а на студије српског језика, а посебно српске књижевности, уписао се ко год је хтео, без обзира на број бодова. Било је довољно да има тројке из школе и да је бар неколико питања на пријемном одговорио тачно, да стекне минималних 30 бодова за самофинансирање. На неким студијским програмима, иако је остало места на буџету, поједини су се уписивали на самофинансирање, јер нису успели да скупе 50 бодова, што је законска граница за буџет.

Прочитајте још - Више ђака хоће на занат него да учи информатику

Тако је на групи за српски језик и књижевност Филолошког факултета Универзитета у Београду предвиђен упис 120 бруцоша, а индекс су на крају узела само 53 студента. Још је тежа ситуација на групи за српску књижевност и језик, јер је на предвиђених 120 места уписано тек 45 свршених матураната. Српску књижевност и језик са компаратистиком, некада један од најтраженијих студијских програма Филолошког факултета (југо-светска или српско-светска књижевност) уместо предвиђених 65, уписало је свега 25 студената.

СЛИЧНО СТАЊЕ НА СВИМ УНИВЕРЗИТЕТИМА Као у Београду, слично је и на другим филолошким катедрама. Свугде су боље попуњене квоте на страним језицима, са којима је шири избор занимања, него са српским језиком и књижевношћу, који се везују углавном за просвету.

Оваква ситуација последица је, са једне стране, тога што младе све мање интересују књижевност и читање, а са друге, то што је тешко пронаћи посао у просвети и што су плате веома мале.

Проф. др Љиљана Марковић, декан Филолошког факултета у Београду, сматра да су егзистенцијални разлози кључни.

- Деце је све мање, гасе се одељења, а самим тим и потреба за новим просветним радницима. Један професор ради у две, три школе да би имао пун фонд часова - каже проф. Марковић за "Новости".

- Када се професор српског језика и књижевности запосли у школи, његов радни век је 45 година, па се нова радна места ретко отварају. Млади грчевито одмеравају могућности запошљавања и овакве аргументе узимају у обзир.

Наша саговорница објашњава да професори на факултету, и када им стигне генерација лошијих ђака, не спуштају критеријуме, те да ће овакви академци морати више да се потруде током студија, али да неће изаћи са мање знања.