Пројектант Винче непријатељ народа

ЧУВЕНИ српски архитекта Милан Секулић, човек заслужан за изградњу низа зграда у центру Београда - од Министарства шума и руда у Улици кнеза Милоша, преко зграде Призада (касније Удбе за Југославију, а данас Танјуга), до седишта "Времена" (зграда "Борбе", у којој се налази и наш лист) и зграде Црвеног крста (угао Добрачине и Симине), ни седам година од подношења захтева за рехабилитацију још није рехабилитован.

Човек који је заслужан за реизградњу и обнову Палате "Албанија" и изградњу нуклеарног реактора у Винчи практично је и даље "непријатељ народа", јер се Државно правобранилаштво противи његовој рехабилитацији, пошто је захтев поднео тестаментални наследник, а не близак сродник!

- Захтев за рехабилитацију поднет је Вишем суду у Београду у октобру 2011. Закон предвиђа да захтев могу поднети и тестаментални наследници, али Правобранилаштво сматра да је проблем у томе што у овом случају он није наследник самог Милана Секулића, већ његове супруге Паве - објашњава адвокат Јелена Максимовић.

Брачни пар Секулић није имао потомке. Милан је имовину тестаментом оставио супруги Пави, ова сестри, а сестра сестрићу. Управо тај сестрић је поднео захтев за рехабилитацију који Правобранилаштво данас побија.

Историчар Срђан Цветковић појавио се пред Вишим судом у овом случају у својству стручног сарадника - вештака.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Легат Секулић са 165 икона

- Милан Секулић је учесник Првог светског рата, а у међуратном периоду пројектовао је неколико стамбених вишеспратница, приватних и пословних зграда у Београду, међу којима су стара зграда "Политике" (1921) и зграда у Узун Мирковој 5, у којој се налазио његов породични дом. Као цењени предузимач имао је предузећа "Архитект" и "Пионир" и организовао највеће грађевинске подухвате свог времена - каже Цветковић.

Пре рата је радио на палати Бановине и згради Радничке коморе у Новом Саду, као и на зградама и привредним објектима широм Југославије (Смедеревска Паланка, Шабац, Бијељина..). Био је партнер још једног чувеног архитекте - Драгише Брашована. Током окупације угасио је предузеће и није градио.

- После рата његова предузећа су национализована, а он се запошљава у новооснованом државном предузећу "Рад". Током 1948. оптужен је за нестручност приликом пројектовања ливнице на Бежанијској коси (наводно се због нестручности обрушио део крова), због чега је осуђен на чак 14 година робије и конфискацију. Осим куће у којој је живео, у Узун Мирковој, конфисковано му је буквално све, чак су му узета и три пара половних мушких гаћа - каже Цветковић.

Да су оптужбе биле монтиране, види се по томе што је већ 1951. пуштен на слободу. Током 1954. је враћен на место директора "Рада". У Институт у Винчи прелази 1956.

- Од човека који је осуђен на вишегодишњу казну због нестручности, већ 1958. је одређен да ради на изградњи нуклеарног реактора у Винчи! Његова породица сматра да је осуђен из политичко-класних разлога, односно само због тога да би му била одузета имовина - каже Цветковић.

Да ли ће то мислити и суд, знаће се у септембру, за када је заказано следеће, вероватно последње рочиште.