Знала сам зашто зовете. Страховала сам од овог позива. А, опет...некако ми је лакше. Неко се сећа наше трагедије.

Ивана Митић (33) из Сурдулице имала је петнаест година када јој је "Милосрдни анђео" убио рођеног брата Миомира, баку Стамену, ујака Александра и ујну Весну, њихову децу, Миљану (15) и Владимира (12) Милића. Сви су убијени у трену, у једном налету НАТО бомбардера.

Ивана се сећа свега. И, она данас, мајка тројице прелепих дечака, Стефана, Душана и Павла, прича синовима о породичној трагедији. Да они не забораве.

- Стефан баш личи на мог брата - каже нам. - Баш личи. Ето, расту моја деца и ране наше са њима расту. Можда то није праведно. Али, мислим, сва наша деца треба да памте.

Био је 27. април, 1999. године. У Улици Дринске дивизије у Сурдулици, у породичној кући Иваниног деде Војислава и баке Стамене, цела породица. С њима и Иванин брат Миомир. Бака пригрлила своје пилиће, Миљану и Владимира и Миомира. Ко је слутио да ће једна обична кућа и једна обична породица да буду мета. Деда Војислав отишао до комшије да позајми цреп, поправи кров, када је грунуло.

Шесторо погинулих Милића, Фото: Приватна архива

Прочитајте још - У ИНАТ: Гимназијалцима из Даниловграда забранили да осуде НАТО злочин, па су “гађали” полицију (ФОТО/ВИДЕО)

Ивана је била у родитељској кући у Алакињцима, са мамом Милицом и татом Слободаном. Сви су, каже нам, мислили да је погођена касарна.

- Миомир је, пре тог страшног напада, отишао с Владимиром да гледају филмове, код њега... Више га нисам видела. Више никог од мојих најдражих нисам видела. Шесторо су нам убили. У трену у тој дединој кући у Дринској улици.

Живи Ивана са сећањем да је деда Војислав рукама копао по рушевинама да их спасе. Живи са сећањем да су му у мртвачници показали, у белим малим завежљајима, делове тела. Згужвана тела жене, сина, снаје, унучади. Живи са сећањем да њеној мајци Милици дуго нису смели да јаве да Миомира више нема. Гледала је дуго патње деде Војислава који је имао само једну жељу, после ове несреће. Жељу, да умре.

- Срце му је од туге препукло - то знам - каже Ивана. - А како је нама који смо преживели? Живимо некако. А, ја? Морам да живим због деце. Због моје лепе породице.

Центар Сурдулице после бомбардовања

Говори нам, после, да се буди уз фотографије најдражих, убијених. Да их враћа у сан, као да су живи. Као на слици: сви Митићи, Александар, Весна, Владимир, бака Стамена, Миљана, у матурској хаљини. Живот урамљен у великој фотографији.

Говори нам о јастуцима пуним суза и дану када је закорачила у диван, срећан брак. Колико су јој, тада, сви они недостајали.

- И, тог дана, моји родитељи, тата Слободан и мама Милица, као сваки родитељи који испраћају ћерку у један нови живот, добро су се држали - прича нам Ивана.

- Питала сам се, колико ће издржати. Тата је, ипак, посустао. Пре две године, све га је стигло. Дигао је руку на себе. Није могао да прежали Миомира.


ГРОБНИЦА

Милићи су сахрањени у заједничкој гробници на старом гробљу у Сурдулици. Гробница је на једва двеста метара од куће у којој су убијени у НАТО бомбардовању у пролеће 1999. године.