ДА ли су пуцњи у Зорана Ђинђића (1952-2003) зауставили или успорили пут коме треба да тежимо? И да ли је 15 година довољна временска дистанца за оцену улоге и значаја првог српског премијера после петооктобарских промена или је прерано судити о његовом учинку? Основни постулати његове политике су неспорни: друштво се не може променити, док се не промене појединци. Можда је жељена брзина, коју је наметао свима, прекинула његов животни пут.

Тог 12. марта 2003. године својом смрћу као да је ставио прст на чело многим људима који су оспоравали његов рад и проглашавали га издајником. Да се замисле и преиспитају. Као мртав створио је више присталица за своју политику, него што их је имао за живота.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Zoran je imao viziju moderne Srbije

Кобног дана дошао је на штакама на састанак у Немањиној. Није се освртао на претње, говорио је да ако убију њега, Србија неће стати. На њега је пуцано у 12.25, када је задобио прострелну рану грудног коша и стомака, а умро је у 13.30 у УЦ у Београду. Неколико сати од убиства у Србији је уведено ванредно стање и проглашена тродневна жалост. Осумњичени као главни у организовању убиства премијера били су некадашњи командант распуштене ЈСО Милорад Улемек Легија и припадници земунског клана Душан Спасојевић Шиптар и Миле Луковић Кум. У полицијској акцији “Сабља” ухапшени су и непосредни извршилац атентата Звездан Јовановић и још неколико припадника ЈСО. Извршиоци атентата су правоснажно осуђени и злочин доказан, али остала је тајна ко је организатор и инспиратор. Његова лична жртва остаје као трајан допринос Србији.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Susret sa istorijom: Ko je ubio Đinđića?

ВЕНЦИ ЧЛАНОВИ Владе Србије, како је најављено, положиће данас венац на спомен-плочу убијеног премијера Зорана Ђинђића у дворишту Владе у Немањиној улици. Годишњицу Ђинђићевог убиства обележиће и Демократска странка полагањем венаца на новобеоградском булевару који носи његово име, на спомен-плоче на Студентском тргу и Тргу републике и на његов гроб у Алеји заслужниг грађана на Новом гробљу.

УБИЦАМА УКУПНО 378 ГОДИНА ЗАТВОРА

* ПОСЛЕ три и по године суђења, у мају 2007. пред Специјалним судом изречена је првостепена пресуда дванаесторици оптужених за убиство премијера Ђинђића. Свима њима изречена је казна од укупно 378 година затвора. Суд је утврдио да је Милорад Улемек Легија био организатор атентата, а да је Звездан Јовановић (на слици) једним метком из снајпера убио премијера. Обојица су осуђени на по 40 година затвора.

* КАЗНЕ од по 35 година изречене су Нинославу Константиновићу, Владимиру Милисављевићу, Сретку Калинићу, Александру Симовићу, а по пет година мање “зарадили” су Душан Крсмановић, Бранислав Безаревић, Милош Симовић, Жељко Тојага и Милан Јуришић Јуре, а Саша Пејаковић осам. Врховни суд је Калинићу казну смањио на 30 година, Тојаги на 15, а Крсмановићу на 20. / Н. Б.


ЗОРАН ЖИВКОВИЋ: ОН НЕМА ЗАМЕНУ

БЕЗ обзира на све поштовање које показујемо према Зорану, ми то показујемо према мртвом Зорану. И то је препрека за било какво задовољство. Србији би било боље да је Зоран остао жив. То је несумњиво. Он недостаје 15 година. Он нема, нити је имао замену.


ВЕСНА ПЕШИЋ: ИЗУЗЕТНА ЛИЧНОСТ

ЗОРАН је за нашу културу био једна изузетна личност. Увек је тежио да говори о универзалним вредностима. Веровао је да ако институције постоје, оне морају бити универзалне. Отуда та конститутивна идеја о једнакости свих грађана. Ђинђић је и као премијер говорио да он неће да влада, па и кад је стварао Владу Србије управо то је рекао.


СЛОБОДАН МИЛОСАВЉЕВИЋ: АВЕТИ ПРОШЛОСТИ

ДА је Зоран остао жив, убеђен сам у то да би Србија сигурно годинама уназад била чланица ЕУ. Авети мрака и прошлости из деведесетих не би постојали на политичкој сцени у смислу њиховог битисања и утицања на овдашњи политички живот. Србија би била много богатија, срећнија, запосленија.