Траже да усвојим прадеду Божидара!

ЦЕНТАР за социјални рад београдске општине Савски венац тражио је од Александра Недића, праунука Бошка Недића, рођеног брата ратног премијера Србије, да се изјасни у поступку у којем би био оглашен за његовог старатеља. Ово за "Новости" открива Александар Недић, који је покренуо поступак за рехабилитацију и Бошка и Милана Недића.

- Од мене практично траже да потпишем документ о усвајању прадеде, на основу ког бисмо могли да га прогласимо умрлим. Суд у поступку рехабилитације није прихватио доказ о смрти из Погребног предузећа Опатија, које је надлежно за гробље у Ловрану, где почива урна мог прадеде - каже Недић.

Према објашњењу његовог правног заступника Зорана Живановића, суд по закону мора да одреди стараоца, који ће заступати нестало лице у ванпарничном поступку приликом проглашења за умрло. Будући да нема умрлице, јер је Бошко Недић преминуо 1964. у Каракасу, где је живео у егзилу од 1944, када је напустио Београд, једини доказ о његовој смрти је потврда да је сахрањен у Ловрану. Домаћи суд је, међутим, не прихвата. Зато ће се одредити старалац у поступку, у ком ће се Божидар Бошко Недић прогласити мртвим, да би могао да се настави поступак његове рехабилитације.

Сличан случај већ смо имали у поступку рехабилитације Драже Михаиловића, команданта ЈВуО, за ког такође није било доказа о смрти.

- Мој прадеда је био ратни војни инвалид из Првог светског рата, рањен код Смедерева. За време Другог рата није се мешао у политику, осим што је написао писмо краљу Џорџу, после савезничког бомбардовања Србије, на Ускрс 1944. Ипак, за разлику од своје браће, Милана и Милутина, који никада нису осуђени, он је осуђен као народни непријатељ 1944. Амнестиран је у општој амнестији 1957, али држава ипак тражи да га рехабилитујемо да би био узет у разматрање наш захтев за реституцију - каже Александар Недић.

Милана Недић

Божидар Недић познат је по томе што је отворио прву пољопривредну школу у Србији и запалио вечни пламен Незнаном војнику испред Тријумфалне капије.

Заслужан је за изградњу Дома инвалида, на Савском тргу, у Београду, и Дома војске, у Скопљу, који је срушен у земљотресу 1963. Његова идеја, према речима његовог праунука, била је и изградња Зоо-врта, коју је реализовао инжењер и градоначеник Београда Влада Илић.

Иако потпредседник Стојадиновићеве Југословенске радикалне заједнице и осведочени противник комунизма, из затвора је за време рата спасао чувеног хемичара, свог кума, комунисту Павла Савића.