АЛАРМ је одавно зазвонио, Србија је на ивици демографске катастрофе. На 1.000 становника у просеку се за 365 дана роди девет беба, а 14 људи умре. У Бору је још драстичније - 16 према један. На југоистоку Србије на свет годишње дође шест малишана, а више од 20 људи умре. Природним путем, сваке године нестане град од 35.000 становника, а варошица од 15.000 становника се одсели у иностранство...

Да ли је могуће стати на пут овом негативном тренду? Како? На то питање "Новости" ће наредних дана покушати да дају одговор кроз разговоре са представницима државних институција, локалне самоуправе, науке... Питаћемо јавне личности, позивамо и вас, читаоце, да дате своје идеје, отворени за оригиналну мисао, без окова уобичајеног начина размишљања, фраза, изанђалих решења и кафанских упрошћавања. Сложен проблем није исто што и замена сијалице. А дефетизам је друго име за повлачење у мишју рупу.

Најаве да ће нас стићи поменута катастрофална статистика потичу још од средине прошлог века. Недавно је слика још више зацрњена прогнозом да ће нас за неколико деценија бити чак за милион мање. Бројке говоре да је прошле године у Србији рођено 64.500 беба, а умрла 101.000 људи. Просечна старост мајки је 29 година, док се стопа плодности из године у годину смањује.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Држава подстиче рађање првог и другог детета

СВИ НА СЕВЕР НАЈНИЖЕ стопе наталитета, мање од пет рођених беба на 1.000 становника, забележене су у Рековцу, Кучеву, Гаџином Хану, Малом Црнићу и Книћу. Нови Сад и поједине београдске општине издвајају се по највећем позитивном миграционом салду. Највећа негативна миграциона кретања бележе се у Крушевцу, Ужицу, Краљеву, Лесковцу и београдским општинама Савски венац и Стари град. Земља се празни, људи се групишу у два највећа града.

"Новости" се питају: Како да нас буде милион - више?

Шта треба да промени држава? Да ли треба да мењамо и себе, своја схватања и очекивања? Сматрамо ли, искрено, децу и људе највећим богатством? Шта желимо од живота? Наш циљ је да помогнемо властима, школама, фирмама... садашњим и будућим мајкама и очевима да сами пронађу одговоре на та питања. И, да покажемо како се са сличним проблемима боре у нашем окружењу, и у свету.

Општа је сагласност да Србији треба рађање другог детета. Чак 52 одсто мајки има тек једно дете, а да бисмо имали тзв. просту репродукцију, односно да би нас било онолико колико и ове године, 11 процената жена би требало да има једно, њих 44 одсто двоје, а 45 одсто троје деце. Сада свега осам одсто мајки има троје и више малишана.

Када су у питању жене између 30. и 33. године, трећина њих уопште не планирају да буду родитељи, и то је драстичан податак. Разлози су неповерење у партнера, породицу и државу. Статистика је годинама прилично лоша, али охрабрује податак да у 2017. није било мање рођених беба него у претходној. Направљени су почетни кораци у државној стратегији и постоји политичка воља, која мора да се спусти на градове и општине, јер, ако се не уваже културолошке специфичности конкретних средина, нећемо одмаћи од пројеката. А папири и документа нису сами себи циљ...