САЊАЛА сам овај дан од кад су нас пре седамдесет година избацили из ове куће и преселили у две собице у заједничком стану у Молеровој улици. Имала сам само 13 година и нисам разумела зашто нам се то догађа. Питала сам се зашто су неки људи одвели мог оца, а сестри Иванки и мени одузели детињство. Дуго смо се бориле да нам врате отето, али Иванка је, нажалост, умрла само неколико сати пре него што је стигла одлука Врховног касационог суда, којом нам је враћена породична вила.

Прочитајте још: Власнице улазе у Тадићеву резиденцију

Са призвуком туге у гласу говори нам Јелена Обрадовић, која је у уторак после много година прошла кроз врата капије у Лацковићевој 10. Иако је било најављено, у уторак није извршена званична примопредаја виле на Дедињу, коју је 1948. држава одузела Јеленином оцу, инжењеру Константину Станковићу, а која је после дугог судског спора враћена наследницима. Ипак, Јелена, њена кћерка Марина и Иванкина кћерка Ана обишле су кућу, која им сад поново припада.

- Постигнут је договор да се за месец дана ствари иселе и да се направи званична примопредаја, како доликује републичким органима и Дирекцији за имовину - каже адвокат Душанка Хомен Суботић, која је водила овај судски спор. - Суд је пресудио, пресуда је правоснажна, али нисмо хтели да идемо на извршење по судској пресуди, јер очекујемо да је постигнут договор.

Кућа изграђена четрдесетих година била је интересантна многим политичким функционерима који су се од Другог светског рата смењивали у њој. Иако је на папиру власник половине била Вера Станковић, Константинова супруга, њени станари били су углавном политичари.

- Исељени смо из куће наводно због "вишег државног интереса", а испоставило се да је тај "интерес" био Вељко Зековић, члан Централног комитета - каже Јелена Обрадовић.

У вили у Лацковићевој су живели и председници савезне владе Милка Планинц, Џемал Биједић, Бранко Микулић и Момир Булатовић.

- У време СФРЈ ми нисмо знали ко овде станује - говори Јелена Обрадовић. - Када је настрадао Џемал Биједић на телевизији су рекли да је његово тело у његовој кући и сећам се да је мама тад говорила: "Није у његовој, него у мојој". Новац за кирију добијале смо тек од 2004, када се овде уселио Борис Тадић, који је у то време био председник.

Вила има око 700 квадрата, а плац се простире на четири хектара. Јелена се сећа лепо уређеног дворишта, са столетним липама и другом вегетацијом.

- Кад смо се уселили у Лацковићеву, имала сам седам година - каже она. - Пошто је Други светски рат почео, тата је у подруму направио склониште. У време бомбардовања Београда, наш подрум је био пун људи. На Дедињу је било мало кућа. Сећам се да смо гајили поврће, имали смо воћњак, прасиће и кокошке.

Јелена и њена сестра Иванка биле су жигосане као непожељна буржоазија, мада се никад нису бавиле политиком.

- Нису ми дозволили да упишем Музичку академију, јер сам кћерка "државног непријатеља" - каже Јелена Обрадовић, иначе професорка енглеског језика. - Са 25 година сам напустила земљу и отишла у Француску. Мој супруг Александар Обрадовић је са 14 година био припадник Равногорског покрета, а по ослобођењу пребегао је прво у Италију, па одатле у Француску. Сада живимо у Руану.

СТРАДАО ЗБОГ ТУЂЕГ ПИСМА

ИНЖЕЊЕР Константин Станковић рехабилитован је 2009. године. Ухапшен је 1946. само због тога што је однео туђе писмо у просторије америчке амбасаде у Београду.

- Однео је писмо мог деде, његовог таста Милоша Трифуновића, који је био предратни министар просвете - каже Јелена Обрадовић. - Тата се никад није бавио политиком, био је инжењер и све је стекао радом. Градио је Старо сајмиште, Храм Светог Саве, пруге, путеве и стари београдски аеродром.