ОД тренутка када је психотерапеут др Зоран Миливојевић изнео свој став да се трагедија испред Центра за социјални рад Раковица можда не би десила да мајка није игнорисала више одлука суда и спречавала оца да виђа дете, на друштвеним мрежама, али и другим медијима, траје прави мали рат на тему његовог виђења насиља у породици.

У разговору за “Новости”, Миливојевић каже да је та реченица извучена из контекста, да свако ко прочита његов текст види да даје анализу и указује шта би требало променити, а да разумети унутрашњу логику онога ко је извршио неко недело никако не значи оправдавати извршиоца, већ открити како ови људи размишљају, како бисмо у неком будућем случају могли да спречимо трагедију.

- Мржња је довољан елемент да се почини убиство - говори Миливојевић.

- Управо је најснажнија мржња оно што сам видео у поступку помахниталог Марка Николића. Он брутално баца на бетон претходно задављеног заједничког сина Михаила, да би након тога са десетином убода ножем убио Мају Ђорђевић. Свака савремена трагична прича има своју историју и свој контекст. У глави онога ко чини убиство, оно је оправдано. Убија особу која је, по његовом мишљењу, нанела толико зла да не заслужује да живи. Ако причам како је он размишљао, и како жена треба да спречи мушкарца да размишља на тај начин, то не значи да оправдавам злочинца. Код нас се не прави разлика између разумевања и оправдања.

* Одакле тако јака мржња између двоје људи који су се волели, живели заједно и одлучили да имају дете?

- Видео сам да су Марко и Маја имали компликован развод, да се водио прави психолошки рат и да је било натезања око детета. Kад имате дете са неким, осуђени сте на неку доживотну везу. У овом случају оно што се десило не можемо да променимо. Али из таквих страшних догађаја можемо нешто да научимо. Код жена се ствара опасна илузија да ће се, ако пријаве насилника, систем побринути да их заштити. То је, међутим, врло далеко од стварности.

КРИВ ЈЕ И ОДГОВОРАН ИСКЉУЧИВО МАРКО - ЧИТАЈУЋИ коментаре на социјалним мрежама приметио сам да велика већина одобрава поступак покојне Маје Ђорђевић да не дозволи виђање са таквим оцем, какав се он испоставио на крају. Људи верују да је она “предосетила” шта се може десити детету и да није давала дете да би га заштитила од таквог оца. Можда је то тако, али можда је и друкчије. Мени је логичније да је таквим поступком допринела даљем заоштравању мржње. То никако не значи да је крива за то што је убијена, како су неки погрешно схватили. За почињено двоструко убиство одговоран је и крив искључиво Марко. Чак и ако се мрзе, људи су дужни да то изражавају на социјално прихватљиве начине.

* А шта је стварност?

- Чак и кад би систем био врло уређен и функционалан не би могао да заштити сваку жену. У овом случају Милан је тужио Мају за киднаповање детета, суд је мајку упорно кажњавао да попусти. Ставите се у улогу некога коме је суд дозволио да виђа дете, али га не виђа годину дана. Друга страна игнорише судску одлуку и плаћа казне. То јесте разлог за снажно непријатељство и мржњу. Ако је тај човек одраније био склон агресивности, то само “долива уље на ватру”. Овај пар је ушао у међусобну спиралу мржње, која се завршила трагично.

* Каква то личност може да убије сопствено дете!?

- Судско-психијатријска анализа ће показати да ли је тај човек заиста био психопата, у шта имамо разлога да верујемо. Али, оног тренутка када злочин дефинишете само личношћу убице, негирате све оно што је претходило, кажете он би то урадио у сваком случају и тако се скида одговорност са осталих.

* Случај испред раковичког центра за социјални рад упоредили сте са античким митом о Медеји...

- Медеја се свети бившем мужу Јасону, који је оставља због друге жене, тако што убија њихово двоје деце. Фокус је, дакле, на мржњи, јер ни љутња, ни бес, ни презир, нису она осећања због којих се некоме одузима живот. Да је Милан заиста био насилан према детету, сигурно не би добио препоруку да може да виђа дете, ни из “Лазе Лазаревића” ни из центра за социјални рад. Они могу да погреше у координацији, али не и у проценама да ли је био насилан према детету.

* И шта се онда дешава?

- Ако не уважавате мишљење психијатра, суда, центра за социјални рад, прелазите у зону која се зове незакоње. Конфликт онда излази из институција система и прелази на улицу. Оба родитеља имају право на дете и дете има право на оба родитеља. Никако не одобравам да један родитељ кажњава другог спречавајући виђање са дететом.

* Ово што се десило у Раковици није усамљен случај, само неколико дана раније догодило се сличан злочин испред Центра за социјални рад на Новом Београду, када је муж усмртио жену каменом. Постоји ли нека веза између ових догађаја?

- Сматра се да постоји невидљива веза између писања медија и онога што ће некоме пасти на памет. Када медији пуно пишу о оваквим стварима, већина људи чита и згражава се, али неки помисле: “Ето, он је имао храбрости.” И у томе виде узор. У Бечу је била серија самоубистава у подземној железници о којој су медији пуно писали. Та серија се наставила све док није одлучено да се више о томе не пише.

* Да ли сте приметили да је све мање насмејаних људи на улицама?

- Примећујем то скоро тридесет година. Смеју се млади, који су безбрижни, о којима други брину. Чим уђете у свет одраслих, појави се гомила проблема... Али, мора да се прави равнотежа, да се окренемо позитивним ситницама, да се вратимо темељним вредностима као што су љубав, пријатељство, саосећајност, да гледамо оне којима је горе него нама. Најважније је да људи не изгубе самопоштовање.