ТЕШКИ метали, нафта, отпаци из кланица, пепео из термоелектрана - главни су извори загађења река у Србији, кажу у НВО "Еко геа". На то треба додати и неуређене депоније и илегално пражњење септичких јама. Наши највећи градови испуштају непречишћене отпадне воде директно у реке јер немају постројења за пречишћавање.

Београд сву нефилтрирану отпадну воду кроз 20 излива испушта у Дунав и Саву. Према "Еко геи", најзагађеније домаће реке су Стари пловни Бегеј, Топлица, Велики Луг, Лугомир, Црни Тимок и Бор, као и канал Врбас - Бечеј, док је чиста вода права реткост и може се још наћи у планинским подручјима, дуж Студенице, Моравице, Млаве...

Како је за наш лист потврдила Нела Тот, из "Еко гее", ова организација је пре шест година радила велико истраживање о загађености вода, које је показало, између осталог, да сви већи градови канализацију испуштају директно у водотоке, без икаквих филтера, а у њих се са кишама слива и олово и бензин са улица. Такође, више од 70 одсто рудника налази се на рекама, па испирањем пепела, посебно у рудницима угља, велика количина урана доспева у земљиште и воде.

И термоелектране су велики загађивачи, а посебан проблем су дивље депоније. Просечан житељ наше земље годишње произведе 300-400 килограма ђубрета, које би требало да заврши на депонијама са системима за заштиту ђубрета и оцедних вода. Ове воде се сливају у посебне базене постављене непропусним материјалима и тако се спречава да отровна течност доспе у земљу и воду. Али, највећи део ђубрета завршава на дивљим депонијама, па отров загађује животну средину. Процене су да само 10 одсто депонија у Србији задовољава стандарде ЕУ.

- Мада смо ово обимно истраживање радили 2011, мислим да ситуација данас није нимало боља - каже Нела Тот.

У Србији се, нажалост, пречишћава свега осам до 10 одсто отпадних вода, каже проф. др Божо Далмација, са Катедре за хемијску технологију и заштиту животне средине новосадског Природно-математичког факултета:

* Београд, Ђубре у Сави / Помор рибе у Дунаву, Београд, април 2009. Фото П. Милошевић

- Највећи градови, Београд, Нови Сад и Ниш, и комуналне и индустријске отпадне воде испуштају у водотоке директно, без пречишћавања. У нашој земљи постоји само 50 постројења за пречишћавање, од којих тек половина ради како треба.

По речима проф. Далмације, ЕУ је одвојила новац за српске градове који су конкурисали пројектима за решавање проблема отпадних вода. Од градова који су добили новац, колектор засада има само Шабац. У Лесковцу постоји проблем са цевоводом за довод воде, а ни постројење није довршено, па је 14 милиона евра практично замрзнуто. У Ужицу није добро урађен пројекат, а било је проблема и са јавношћу, која није хтела да одобри локацију. На крају је време за подизање новца истекло и паре су пребачене Врању, па остаје да се види како ће се овај град снаћи.

- Ниједна подунавска држава не понаша се као ми - каже проф. Далмација. - Будући да нам је пољопривреда лоша, срећа да бар Дунав није толико загађен азотом и фосфором колико би био да је пољопривреда развијена.

Осим што фекалије испушта директно у Дунав, Београд то исто ради и у Саву, Раковички рукавац итд. Ипак, у земљи су, према проф. Далмацији, најзагађенији канали у Војводини, а црне тачке су Врбас и Зрењанин. Са Моравом је највећи проблем ерозија. Дивљим шљункарама уништене су обале реке, па се земља загађена хемикалијама, чим наиђе бујица, обрушава у воду.

* Ризик Плажа Лидо у Земуну Фото М. Анђела

Проф. Првослав Марјановић из Института за водопривреду "Јарослав Черни" констатује да гро постројења за отпадне воде постоји само на папиру. На пример у Сокобањи, где је колектор одавно зарастао у коров. Код Љига је изграђено ново постројење које је радило само месец дана, јер нису имали пара за струју. Постројења у Аранђеловцу, Крагујевцу, Горњем Милановцу стара су 30 година и зрела за реконструкцију.

- Имамо срећу што је Дунав моћна река, са протоком 2.500 кубика воде у секунди, па успева да разгради загађење. Имамо и акумулацију Ђердап, која се понаша као пречишћивач, па део отпадних материја разгради, а део таложи на дну. Осим тога, индустрија нам је слабо развијена. Да је на нивоу из осамдесетих година прошлог века, имали бисмо далеко веће проблеме. Овако је Дунав на излазу из Србије чистији него на улазу - каже проф. Марјановић.

Али ситуација је, по њему, алармантна када је у питању слив Мораве, чији је проток само 35 кубика у секунди, а на коме има великих градова и загађење азотом, фосфором и органским материјама из канализације далеко је веће. За слив Мораве везано је око 3,5 милиона становника. Осим што често имамо повећану концентрацију токсичних алги, у разградњи се троши много кисеоника, због чега долази до помора рибе.

* Нови Сад, "Црвена канализација", вероватно отпад из кланице, излива се у Дунав, јул 2015. Фото Д. Дозет

По речима проф. Марјановића, Србији је потребно 350-380 постројења за отпадне воде. За то је опет потребно 4,5 -6 милијарди евра.

- За пречишћавање вода у Београду потребно је око 300 милиона. То је велики износ, али можемо да почнемо пречишћавање плански, по фазама. Боље је решавати проблем Београда, који покрива 20-30 одсто укупног становништва, него малих средина.

Проф. Марјановић се слаже да је то захтев и ЕУ, али додаје да постоји и друга школа, која заступа тезу да је боље прво решавати проблем регионалних центара на малим водотоцима, попут Мораве:

- Србија није богата водом. Дунав, Сава и Тиса долазе споља, а водоснабдевање би требало да се ослони на домицилне воде. У условима загађења, домаће акумулације су прекомерно оптерећене одређеним материјама, па убрзано старе.

Уколико ускоро не буду изграђени пречишћивачи за отпадне воде, постоји опасност да наша земља у будућности остане без драгоцене течности за пиће.

ПРЕЧИШЋАВАЊЕ У ПОГОНУ

ИНДУСТРИЈА има обавезу да до 2025. реши проблем са пречишћавањем вода, а сваке године потребно је израдити акциони план, да нас не би све сачекало на самом крају. Како каже проф. Божо Далмација, индустријске отпадне воде треба решавати у погону, а пројекте заједно треба да ураде грађевинци и технолози.


"УШТЕДЕ" ПЛАЋАМО КРОЗ ЗДРАВСТВО

ЗАКОН о водама из 2010. планира формирање Националног савета за воде, који до данас није основан, каже проф. Марјановић. "Уштеде" на пречишћавању вода на крају плаћамо далеко скупље кроз здравствену заштиту, прераду воде за пиће, акумулације.


КУПАЊЕ БЕЗ ТУШИРАЊА ОПАСНО

ЗАГАЂЕЊЕ река, посебно у сезони купања, изузетно лоше утиче на здравље човека. Рачуна се да током једног дана проведеног на реци човек у себе унесе око 200 милилитара воде. Уз то, може унети и микроорганизме, што се огледа у кожним инфекцијама или стомачним тегобама. Зато би сви купачи требало да се истуширају одмах по изласку из воде. Пестициди и метали који завршавају у води улазе у ланац исхране, а могу ући и у воду за пиће. Последице су такође опасне.