Саво Штрбац: Јунаци Равних Котара

ХРВАТСКЕ оружане снаге 22. јануара 1993. године извршиле су агресију под кодним називом "Масленица" на јужне делове Републике Српске Крајине, иако је то подручје било под заштитом плавих шлемова.

Осмог дана од почетка агресије Равним Котарима и Буковицом болно је одјекнула вијест да је погинуо командант бенковачке бригаде пуковник Момчило Богуновић (42), родом из Биљана Доњих, села на првој линији фронта. Причало се да је погинуо јуришајући на непријатеља испред својих бораца и да је живот изгубио због неадекватне прве помоћи. Иако сам тих првих дана агресије на равнокотарска села дневно бележио и по десетак имена погинулих српских бораца, смрт пуковника Момчила ме посебно потресла, пошто сам га знао још из гимназијских дана.

Истину о околностима страдања пуковника Момчила чуо сам од његовог пратиоца Славка, коју ми је испричао априла 2015. у просторијама "Веритаса" у Београду.

Елем, 1. фебруара 1993. године пуковник Момчило налазио се на командном месту у Биљаним Горњим, одакле је командовао противнападом на хрватске положаје у Кашићу. Пошто му се резервни капетан Душан, који је са својом јединицом требало да учествује у контранападу, није јављао око 11 часова, возилом "пух", којим је управљао Ацо, и с пратиоцима Славком и Невеном кренуо је према Кашићу да провери шта се дешава с јединицом поменутог капетана.

Пронашли су га на "пржинама" у близини кашићког засеока Вишићи, који су држале српске снаге, без војске и средстава везе. Правдао се да му је "моторола" упала у неки базен за воду, каквим обилују равнокотарска поља, па да није чуо наредбу за контранапад. Прозревши лаж резервног капетана, Момчило својој пратњи и војницима из батаљона интервенције, којим је командовао поручник Дарко, саопштава да су "Вукови са Вучјака" по договору већ кренули у контранапад са Вељанске косе па да и они морају са ове стране од Вишића кренути према школи у Кашићу како би спречили упад "Вукова" у заседу.

Са пуковником и његовом пратњом кренуо је поручник Дарко с три тенка и педесетак пешадинаца, у борбеном распореду. Командант Момчило ишао је пешке испред тенкова и пешадије. Пратили су га момци из његовог обезбеђења. На путу до школе, која је била јако непријатељско упориште, испред њих је излетело пет-шест непријатељских војника у маскирним униформама и утрчали су у једну кућу. Након што су отпор из те куће неутралисали тенковском гранатом, продужили су у борбеном распореду према школи, код које су затекли минобацаче калибра 60 милиметара и вреће за спавање без посаде.

Момчило је узео један минобацач и постављао га испред школе говорећи: "Сада ћемо их тући њиховим оружјем". У моменту када се сагнуо, из једне велике беле куће, удаљене стотинак метара од школе, зачуо се пуцањ. Зрно га је ударило с десне бочне стране, испод панцира.

Чим је пуковник пао, из школе је излетео Синиша Продан (19) из Бенковца, припадник интервентног вода, с намером да га увуче у школу. У моменту када се сагнуо и почео да вуче рањеног команданта, и он добија метак у главу и пада поред њега.

Из школе је затим истрчао Бранко Мацавара (27) из Пристега, такође припадник интервентног вода, с намером да дође до тенка, који се налазио у једној шуми иза школе, како би неутралисао ватрени положај с којег су упуцали Момчила и Синишу. Док је прелазио преко школског игралишта, погођен је и он. Осталим војницима једва је успело да покупе тела и и донесу их до тенка, којим су их довезли у Смилчић.

За разлику од Момчила, млади Синиша није давао знакове живота. Командант је био погођен у десно бедро, које је обилато крварило, а Славко и Ацо успут су безуспешно покушавали да зауставе крварење. Пут до Смилчића трајао је најмање пола сата, а одатле су га пребацили у кола хитне помоћи која су га довезла у војну болницу, стационирану у Дому војске у Бенковцу. Доктор Момчило Суботић констатовао је смрт услед искрвављења, јер му је снајперски метак пресекао артерију.

Посмртни остаци команданта Момчила и војника Синише сахрањени су у Бенковцу, док је војник Бранко остао на месту где је и погођен, одакле је његово тело нестало и ни до данас није пронађено.

У поменутој агресији и борбама за Равне Котаре, које су потрајале до краја 1993. године, на српској страни погинуло је 348 војника и цивила, међу којима 35 жена и троје деце старости до 12 година. Осам лица се још увек води на листи несталих. Из равнокотарских села протерано је више од десет хиљада Срба, који су се раселили широм света.

Равнокотарски Срби, ма где тренутно били, не би смели да забораве своје хероје Момчила, Синишу и Бранка, који су дали животе бранећи своја огњишта. Њихови прерано угашени животи аманет су живима да никоме не дају оно што је вековима било њихово.