ЈАКО непријатна вест за научнике у Србији, поготово за наше колеге са Астрономске опсерваторије у Београду, дошла је са седница Одбора за просторно планирање, саобраћај, телекомуникације и инфраструктуру Скупштине Србије, одржане 21.9.2016. у Контролно-мерном центру РАТЕЛ (Регулаторна агенција за електронске комуникације и поштанске услуге) у Добановцима.

Наиме, РАТЕЛ је затражио подршку овог Одбора за даљи развој своје инфраструктуре, са основним предлогом да се нови Контролно-мерни центар изгради на Звездари, и то на земљишту које користи Астрономска опсерваторија. Не улазећи у расправу о томе колики је значај Звездарске шуме са становишта заштите животне средине, јер је то зелена површина од огромног значаја за град Београд, не улазећи ни у оправданост грађевинских радова на том подручју, са становишта да је у питању велико клизиште, и најважније, не сагледавајући ни велики културни-историјски значај објеката Опсерваторије, који представљају културну баштину која је под заштитом државе (сам телескоп је добијен као ратна репарација Немачке после српске победе у Великом рату), мора се напоменути да је сличан сценарио већ виђен.

Институт за нуклеарне науке "Винча" је био наш највећи и најзначајнији научни институт са основним задатком развоја нуклеарне физике и њене примене. Више него драгоцено високообогаћено уранијумско гориво однето је из "Винче" 2002. године, док је одношење утрошеног уранијумског горива са реактора организовано 2009/10. године. Тиме је, по нечијем налогу, угашен дугогодишњи нуклеарни програм у "Винчи". У сврху потпуног разарања "Винче" формирано је јавно предузеће "Нуклеарни објекти Србије", које је запосело капију института, складишта и велики део комплекса некадашњег института. Некада понос српске науке, "Винча" је данас девастирана, разбијена, а људи су озлојеђени и понижени. Паралела са намером РАТЕЛ-а у вези са Астрономском опсерваторијом је више него очигледна. Уколико се сагледа урушавање науке у Србији, пре свега са становишта непостојања било какве идеје за њено усмеравање и даљи развој, онда је потпуно јасно да се процес отимања имовине научних института и факултета неће завршити. Напротив, неулагање државе и пропадање објеката и опреме биће само изговор да се зграде отму, намена земљиште промени, а судбина научника и науке постаће крајње неизвесна.

Најбоља потврда маћехинског односа власти према науци је однос према научним пројектима. Истраживања у Србији се финансирају пројектно, при чему се конкурси расписују на четири године. Најновији четворогодишњи циклус пројеката у науци Министарства просвете, науке и технолошког развоја започео је 2011. године. Очекивало се да 2015. започне реализација новог циклуса. Међутим, дошло је до продужетка постојећих пројеката на још годину дана, па још шест месеци, да би конкурс био расписан почетком 2016. године. Међутим, Влада Србије је оборила конкурс сопственог Министарства маја ове године и продужила агонију. Нови рок за завршетак пројектног циклуса је крај 2016. године. Али да се агонији не назире крај најбоље сведочи тренутна неизвесност у вези са научним пројектима и неоглашавање водећих људи Министарства по овом питању. Ово је више него јасна порука актуелне власти научницима и јавности какав положај данас наука заузима у Србији.