СРПСКИ академик Светозар Кољевић, професор, теоретичар књижевности, есејиста, критичар, преводилац и члан АНУРС, преминуо је у недељу, у 86. години.

Наша култура остала је без великог зналца српског књижевног наслеђа, који је дао једну од најбољих студија о националној епској поезији и приближио је широкој европској и америчкој читалачкој публици. Проницљиво је писао о Његошу, Андрићу, Црњанском, Кочићу, Ћопићу, Ћосићу, био врхунски тумач енглеске литературе.

Кољевић ће бити сахрањен у среду, 1. јуна, у 15 сати, на Новом гробљу у Новом Саду, док ће истог дана у 12 сати бити одржана комеморација у Огранку САНУ у овом граду, у организацији Академије, Матице српске и Филозофског факултета.

Кад је реч о српској књижевности, круна Кољевићевог научног стваралаштва је књига "The epic in the making", у Енглеској објављена 1980, у престижном оксфордском издању, док се у преводу на српски појавила 1998. под насловом "Постање епа". Кољевић је тиме класичну српску епику, у свом њеном сјају, поново увео у велики свет.

- Ова студија је у британским, америчким и француским стручним часописима оцењена као најбољи целовит приказ традиције српског епа доступан на страном језику - записао је Зоран Пауновић у недавно објављеном Зборнику о Кољевићевом животу и делу.

Кољевић је рођен 9. септембра 1930. у Бањалуци. Магистрирао је енглеску књижевност на Универзитету у Кембриџу с тезом о Олдосу Хакслију 1957, а докторирао у Загребу две године касније. Предавао је енглеску и компаративну књижевност на Филозофском факултету у Сарајеву, а услед ратног вихора напустио је овај град и 1992. постао редовни професор енглеске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду.

ДАНИ ИЗБЕГЛИШТВА О данима избеглиштва, Кољевић је 1993. говорио:
- Дома више немам, и по свој прилици никад га више нећу ни имати, јер дом је духовни, породични и културни простор - комшије, башта, и, бар у мом случају, књиге и списи, а не само стан, намештај и бела техника. Тријумфом црне технике и политике и великим постигнућима на пољу етничких "чишћења", мој духовни простор је разорен...

Кољевић је имао велику професорску каријеру у иностранству: водио је последипломске студије из енглеске и компаративне књижевности на Универзитету Индијана, као гостујући професор радио на универзитетима у Оксфорду, Берклију, Лондону, Нотингему, Бирмингему, Шефилду, Глазгову, Ланкастеру, те у САД на Харварду, Принстону...

Највећи његов приређивачки подухват, који, на жалост, због ратних прилика у БиХ, није угледао светлост дана, јесте "Модерна српска проза" у 25 књига, чији је рукопис предат сарајевској "Свјетлости" у априлу 1992. Његов рад је оваплоћен у 22 књиге и више стотина појединачних текстова, а међу запажена дела спадају: "Тријумф интелигенције", "Хумор и мит", "Хирови романа", "Вавилонски изазови", "Путеви речи", "Вјечна зубља"...

До последњег даха Кољевић је предано и неуморно, у улози председника Управног одбора, водио Задужбину Бранка Ћопића при САНУ, која је прошле недеље доделила нове награде за прозу и поезију.

МАТИЈА БЕЋКОВИЋ: НЕЗАМЕНЉИВ

КАДА се каже да је неко умро, никад нисам чуо да неко каже да није тачно. То је нешто што сви одмах поверују. Али ја још не могу да примим да је истина да је човек који је до јуче био толико активан и креативан, већ на оном свету. Пре више деценија сам запазио наслов његове књиге "Тријумф интелигенције" и то ми се чинило као најбоља формулација и за њега самог. Не знам с киме ћемо га заменити и како прежалити. Једини који ће му се обрадовати је његов брат Никола.

ЉУБОМИР СИМОВИЋ: РАСКРСНИЦА

КОЛИКО до јуче, са Светом Кољевићем сам се договарао о обележавању Шекспировог јубилеја у САНУ. А сад стиже вест о његовој смрти! Руку на срце, завидим људима који умиру усред посла, усред највеће духовне активности.

Уз то, Кољевић је свој живот богато испунио. Његово дело представља велику раскрсницу, на којој се укрштају и развијају два магистрална тона: англосаксонске и српске књижевне теме.

МИРО ВУКСАНОВИЋ: ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ

КАДА умре српски академик, шире се вести да је нестао заслужан човек. Када је умро академик Светозар Кољевић још једном смо притврдили сазнање да међу заслужнима има понеко више заслужан. У САНУ то се дуго и проверено зна. Нико не може знати колико година ће проћи док не будемо имали интелектуалца као Кољевића. Био је човек с неколико даровитости. Слао је у велики језик истину колико је наша литература и била и остала моћна.