Сви ужаси нацистичког казамата

ИСТРАЖИВАЧИ Љубомир Зечевић и Тамара Ћирић су у монографији "Концентрациони логор Маутхаузен - Повратак непожељан" представили страдање грађана Србије и Срба из бивших југословенских република у једном од најсуровијих нацистичких казамата.

У два светска рата, у логору, по коме је ово место у Аустрији постало познато, живот је изгубило око 130.000 људи. Маутхаузен је постао гробница за близу 25.000 Срба, Црногораца, Словенаца и припадника других југословенских народа. У књизи, која је промовисана у четвртак у Дому Војске у Београду, објављен је до сада најпотпунији списак српских заточеника.

- Маутхаузен је упамаћен по до тада незабележеним зверствима његових аустроугарских и нацистичких управника према заробљеницима. То је један од ретких логора где су прављени предмети од људске коже - каже Тамара Ћирић, председник Удружења заточеника КЛ Маутхаузен Србија и један од аутора књиге. - Логораши су убијани на свиреп начин. Овом књигом желели смо да жртвама вратимо достојанство.

Коначна листа свих страдалих Срба у Маутхаузену из оба светска рата вероватно никад неће бити позната. Званично је у Великом рату живот изгубило 8.000 Срба, али тај број може да се оспори. Погром и депортација Срба започета је одмах после видовданског атентата. Према подацима Арчибалда Рајса у Маутхаузену је било 30.000 заробљеника из Србије.

- Српски хероји умирали су претучени, од глади, хладноће, болести... Услови у логору били су веома лоши - пишу аутори књиге. - О њиховом животу највише се може сазнати из преписке који су водили са својим најмилијима.

Током Другог светског рата логор је био као арена у којој се водила беспоштедна борба за живот. Логораши су били без заштите, болесни, инвалиди... Постојање плинских комора и крематоријума крило се од њих. Мислили су да иду на обично туширање, али је њихова судбина већ била запечаћена. У преуређеним дворанама за туширање уместо воде излазио је смртоносни плин који их је убијао.

- Крематоријумске пећи нису биле довољне за спаљивање уморених, па су лешеви преношени на савезиничко војно гробље из Првог светског рата - наводи Тамара Ћирић. - Тако је, носећи леш, заточеник Мирко Радовић осетио да му је нога пропала у земљу. Када је погледао доле, видео је да је упао у масовну гробницу пуну сувих људских костију. Тако се спојила судбина заточених у оба светска рата.

Задатак логораша био је и рад у каменолому. Из њега су износили гранитне плоче. Степеницама смрти носили су их према логору. На тим степеницама је, кроз несрећне случајеве и убиства, настрадало хиљаде и хиљаде логораша.

- За добро осмишљена убиства чувари би добили награду - слободан дан. Успели смо да пронађемо 2.000 имена СС злочинаца. Већина их никада није изведена пред суд, а и они који јесу углавном су благо кажњавани или им је казна скраћивана - објашњава Тамара Ћирић. - Само су 252 злочинца осуђена на смрт.

Најмању могућност за преживљавање у овом логору имали су Јевреји, Роми и српски ратни заробљеници.

АУТОР И ЛОГОРАШ

ЈЕДАН од аутора, Љубомир Зечевић, и сам је био заточик у Маутхаузену. У злогласном логору био је од октобра 1943. до ослобођења. По повратку радио је као новинар и уредник у Радио-телевизији Београд. У пензију је отишао са функције директора ТВ Београд. Дуго година био је председник и потпредседник СУБНОР-а.

Зечевићу су године исцрпле снагу, па у четвртак није могао да дође на промоцију своје књиге.