Мирослав Јанковић: Празне собе Махира и Алексе

ТУГА на дечијем лицу је најупечатљивији призор боли: од ње је само већа прикривена дечја туга. Са таквим лицима су са овог света отишли Алекса Јанковић из Ниша, пре четири године, и Махир Раковац из Сарајева, пре непун месец дана. Обојица због вршњачког насиља над њима и обојица на исти начин: скочили су с прозора зграда у којима су становали.

Махир и Алекса се нису познавали, али били су спојени истом несрећом: невине и лаке (то је рекао Црњански) мрзили су их и мучили вршњаци, без икаквог разлога и с посебном окрутноћу. Махир и Алекса су ћутали и трпели, као што то по правилу чине добри и поштени, наивно се надајући да ће њихова мука сама од себе минути.

А онда су изабрали једну од најгорих смрти: скочили су кроз прозор овог поквареног света, с очајном надом да ће се можда спасти падајући тамо одакле су на овај свет и дошли - са Дисових невиних даљина.

Њихови родитељи након њихових смрти пролазе кроз нове муке, а траже само две ствари: да се кривци казне и да закон препречи пут овом најновијем злу међу нама - вршњачком насиљу. На друштвеним мрежама су зачети широки покрети да се донесе Алексин и Махиров закон, да се створи фондација под њиховим именима за превентивно деловање, да се радикално измени државни надзор на школама и да се, то је највећа нада - драстично пооштре закони који кажњавају малолетничко насиље.

Један поучан пример: Енглези као изумитељи демократије у свету имају закон по коме се за убиство суди и деци од десет година. Уз образложење да онај ко је у тим годинама починио злочин, истовремено је довољно одрастао да сноси и последице за то. Грубо, болно, брутално али тако је: је ли можда убиство нежан чин?

Алекса и Махир се нису убили - њих су убили вршњаци, који ће лако отрпити козметичке малолетничке казне, а можда и поновити своју природу! Школа и деца у њој су, нажалост, само део слике данашњег друштва. Нарочито школа: она је и у овим и у сличним случајевима увек на страни већине ученика (а међу њима и оних насилника), по њој су жртве асоцијалне и неприлагођене особе, које су дале и неки повод својој несрећи.

Школа заташкава своју кривицу штитећи само себе. Зато би било добро законом предвидети: одузимање лиценци и школама и наставницима, суспендовање ученика, новчано кањавање родитеља за свој део кривице, јавно објављивање имена тих малих монструма, црних бисера овога времена. У коме све мање волимо смех, радост, слободу и знање: зато сада живимо последице тога и слушамо њихову олују.

Долази (ли) време када ће се ученицима на крају школовања давати само једна оцена: да су нормални! Јер, како другачије објаснити оно што је рекао Дубравко Ловреновић, очух Махира Раковца: "Мога пасторка су оклагијом силовали његови вршњаци, то су мирно и незаинтересовано гледале неке ученице и добацивале им - Момци, је ли вам угодно!"

Нису само жртве они који су директно страдали од вршњачког насиља. Жртве су сви они који се плаше, чекају и могу бити следећа мета. Тако се ствара широки и опасни круг свеопште несигурности и страха, у коме се може десити да бесни родитељи злостављане деце почну узмати правду у своје руке.

Са становишта престрашеног и очајног оца, све је боље од мртвачког ковчега властитог детета. Не заборавимо: одавно је на овим просторима мали корак од речи до оружја. А нисмо одувек били овакви. У Босни су стари људи говорили да децу за њихову кривицу увек треба истући, али марамицом (метафора за праведну, благу али поучну казну).

Ускоро, по европским законима, нећемо на децу смети подићи ни глас а камоли руку, а нећемо смети ни ући у њихову собу без куцања. То се једино неће односити на родитеље Алексе и Махира, када буду улазили у њихове празне собе?

Мирослав Јанковић, новинар