ЛЕГЕНДАРНИ југословенски и српски адвокат Вељко Губерина, неприкосновени краљ суднице, умро је у Београду у 91. години.

Многобројне судске беседе, које је у завршној речи изговорио Губерина, ушле су у анале највећих адвокатских одбрана и оставиле су неизбрисив траг у нашој адвокатури.

Данас, одајући му дубоко поштовање, са сетом се сећамо да је бард наше адвокатуре, на почетку и на крају прошле године, дао два велика интервјуа "Вечерњим новостима".

У првој исповести нашем листу, средином фебруара, о адвокатури и великим судским процесима причали смо сатима. За наше читаоце преносимо делове тог разговора и атмосфере у којој се он одвијао.

Док је са нама разговарао понашао се као у судници. Енергично је скакао, махао рукама, лупао песницом о сто. Глас му је био једва чујан, али истовремено и бучан. Када је беседио о чувеним одбранама, најчешће је изговарао да је Кордунаш из Вргинмоста и да је посебно поносан на Орден Светог Саве првог реда, који је добио од патријарха Павла.

Био је окружен успоменама, реликвијама, уредно сређеном библиотеком и документацијом, у породичној кући у београдској улици Кнеза Милоша, одмах поред бивше америчке амбасаде. Дуго није престајао његов монолог. Ту и тамо успели бисмо да му поставимо и понеко питање!

УБИЦЕ СЕ НЕ РАЂАЈУ НИЈЕ прихватао став да се убице рађају, већ је постављао питање: шта се то догодило па неко ко је до јуче био "нормалан" одједном постане убица. Говорио је да велику одговорност за то сноси друштво и да због тога прихвата да брани такве случајеве.

На почетку, ево малог подсетника за наше читаоце и адвокате-приправнике из богате биографије Вељка Губерине. Бранио је 618 људи оптужених за убиства, од којих је 47 ослобођено кривице, а 42 осуђено на смрт, али је извршено само десет смртних пресуда.

Они старији нараштаји и његове колеге га памте по томе што је у домаћу судску праксу увео, из филмова познат, западњачки стил одбране. Иначе, бавио се, искључиво, кривичним правом и крвним деликтима. Допринео је многим изменама кривичног права и борио се за укидање смртне казне.

За адвокатуру се определио јер је, како нам је казао, то био једини посао у коме је могао да искаже индивидуалност и самосвојност, а да не буде у служби режима.

Да законе треба поштовати схватио је још после рата, као млади радикал, када је завршио у затвору и добио батине због својих идеја. Због тога правни факултет није могао да упише у Београду, већ у Љубљани.

Дуго нам је живописно тумачио улогу тужиоца, адвоката и судија:

- Тужилац и ја били смо фајтери који се борие у рингу. Судија је ту да пази да се борба води по правилима и закону. Наравно, када судија није пазио у рингу, знао сам да задам и понеки "низак ударац", испод појаса.

Приповеда нам да је у том "надметању" углавном било речи о тешким убиствима, у којима је спасавање главе клијента био његов превасходни циљ.

- Мене уопште није занимало да ли је мој клијент крив или не - говорио је Губерина. - Само ме је интересовало који су докази тужиоца, којима га оптужује, и према томе сам усмеравао своју одбрану.

Питали смо га и за савет млађим колегама, а он је одговорио да адвокат не треба да доказује невиност брањеника, већ тужилац његову кривицу.

ПОСЛЕДЊИ ИСПРАЋАЈ КОМЕМОРАТИВНИ скуп поводом смрти доајена српске адвокатуре биће одржан сутра у 14 сати у Адвокатској комори Београда у Дечанској улици. Испраћај посмртних остатака заказан је за сутрадан, на Новом гробљу у Београду.

- Закон каже да нико није крив док се то непобитно не утврди. Бранилац, опет по закону, треба да ради у интересу клијента, а његов интерес је да се извуче и не заврши у затвору.

Како је, у ствари, почела муњевита и богата каријера Вељка Губерине? Крајем педесетих година, као млади, амбициозни приправник у Београдском окружном суду, Губерина је често добијао да ради посао браниоца по службеној дужности. Ту је проверавао своје познавање закона и речитост. Одлазио је у енглеску и француску читаоницу и из страних новина читао о великим судским процесима у тим земљама.

Прилику да испуни свој сан и постане славан дочекао је већ у историјском случају "Воз број 116". По службеној дужности, бранио је Циганчића оптуженог за тешку крађу, покушај убиства службеног лица и тешко убиство. После пет година и четири суђења изборио је ослобађајућу пресуду за свог клијента. Био је ово први велики случај о коме је писала цела југословенска штампа.

Неколико година касније, "Случај Точиловац" и убиство адвоката Сотировског постало је права велика југословенска афера. Точиловац је био оптужен да је 1966. године убио адвоката Милорада Сотировског из Београда, на подмукао и свиреп начин и из ниских побуда. Точиловац то никада није признао, а током суђења бранио се ћутањем. Испоставило се да је он бивши љубавник супруге убијеног адвоката, која га је пријавили полицији као убицу. Он није хтео да пребаци кривицу на њу. Када је укинута та пресуда, Губерина је већ "под сјајем звезда" постао један од најпопуларнијих људи у Југославији. Нису му били равни ни Мија ни Чкаља, а Тито се и не рачуна.

Први велики неуспех доживео је 1969. године, када је његов клијент Драгољуб Гутић био осуђен на смрт због убиства таксисте. На то време га подсећа и прстен погубљеног Драгољуба, који је увек носио на левој руци, а који му је поклонила његова фамилија, као опомена да се таква и слична убиства никада више не понове.

Бранио је и убице турског амбасадора у Београду и то је један од последњих случајева када је имао значајан адвокатски наступ у судници.

Кад није говорио о адвокатури, често се враћао на своје дечачке дане из родног Вргинмоста на Кордуну и Карловца, где је кренуо у гимназију. Почетком рата 1941. године из новостворене НДХ његова породица бежи у Србију, у Јагодину. Целог живота је радио и сматрао да је правда спора и - достижна. Надао се и када смо правили овај интервју да ће једног дана свет рећи истину о томе шта се вековима догађало Србима на овим просторима. Нажалост, отишао је, а то није доживео.

ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ ДАО "НОВОСТИМА"

ПОСЛЕДЊИ интервју легендарни Губерина дао је "Новостима" почетком децембра прошле године нашој уредници Марији Павковић. Тада је, између осталог, рекао:

- На овом промајном простору Балкана увек је опасно бити Србин, а опстали смо без обзира на лоше карактерне особине, издаје, братоубилачке ратове. Мудрост народа огледа се у способности да преживи, а ми Срби то не знамо. На нивоу нације мора да се зна на који начин се испољава родољубље, да притом буде најмање жртава. Сада би наше родољубље требало да буде у фази "тиховања", да сачувамо снагу за касније, за векове, а не да се расипамо на мах уз велике жртве. Породица, као ћелија друштва, веома је битна, јер преноси обичаје српства, затим се стварају кружоци, макар од две породице, па се иде даље. Из таквог миљеа изнедриће се праве вође. Неће бити потребно да их тражимо и гласамо за њих, препознаће се и наметнути.