У СРБИЈИ на три запослена иде један руководилац, док је европски стандард један на осам. Ово је показала недавна анализа Светске банке, која би требало да потпомогне реформу српске јавне управе. Такође, док је у ЕУ стандард односа стручног и помоћног особља 80:20, код нас је 70:30.

- У неким институцијама један руководилац "испод себе" има само једног запосленог! Наравно, није он њему у правом смислу надређени, већ је то рецидив социјализма, када су појединци добијали додатак на руководећу функцију. Тако лекар који се зове руководиоцем прима већу плату за исти посао од свог колеге - каже за "Новости" Срђан Свирчев, специјалиста за јавни сектор у Светској банци.

Он додаје да треба раздвојити стварне шефовске позиције, оних који руководе неким пројектом или службом, од "руководилаца" који су то само да би имали веће плате. Тако се постижу уштеде у држави. Такође каже да би на осморо запослених у државним службама и јавном сектору требало да буде максимално двоје из пратећих делатности (администрације, рачуноводства, финансија, ИТ сектора...).

- Да бисмо постигли европски стандард од 80 одсто стручњака и 20 одсто пратећег особља, не треба да запошљавамо више стручњака, већ да се решимо вишка пратећег особља. Рецимо, није свакој школи потребно рачуновоство, већ оно може да постоји за више школа, па чак и на нивоу једног града. За шалтерима видимо мноштво беспотребних службеника. Док једни уносе ваше податке у компјутер, други то исто уписују у свеску, "ако компјутер закаже" - објашњава Свирчев.

Као добар пример, он наводи регистрацију кола, где је држава успела да се ослободи беспотребних функција, које је пренела на приватни сектор, а она само убира приходе.

Упркос овим песимистичким оценама Светске банке, анализа Министарства за државну управу показала је да је српска администрација - релативно мала. Кажу, предимензионирана је локална самоуправа.

- Укупан број запослених на неодређено и одређено време у држави (без јавних предузећа) у децембру прошле године био је 500.538. То није много кад се узме уобичајено мерило броја запослених у држави на 100 становника. Он је у Србији седам, што је испод просека нових чланица ЕУ, где је осам. У "ужој ЕУ" (28 чланица) просек је 7,2. Проблем је, међутим, што нема довољно запослених у привреди да то издржавају. Код нас је у привреди запослено само 34,2 одсто становништва, а у "старој" ЕУ 45,2 одсто - кажу у министарству.

Од распада некадашње савезне државе, републичка администрација нарасла је са 9.000 на 28.000 запослених. Законом о максималном броју запослених број радника на неодређено време ограничен је на 28.400. Данас је у делу администрације обухваћене овим законом 24.710 људи, док је укупан број запослених и на неодређено и на одређено - 27.275. То је и даље мање од максималног броја утврђеног законом, који се односи само на запослене на неодређено.

17.000 ДУША У АГЕНЦИЈАМА ОГРОМАН број запослених ради у државним агенцијама, схваћеним у ширем смислу. У јавним агенцијама, посебним организацијама (врста агенција које се налазе при "центру" Владе, али над њима надзор често врше ресорна министарства) и органима у саставу министарстава, запослено је 15.726 људи. Када се томе додају и запослени на одређено време, бројка се пење на 17.137! Ипак, треба узети у обзир да само четири органа чине 68 одсто од укупног броја запослених: Пореска управа, Управа царина, Управа за трезор и Републички геодетски завод.

Али када се на овај број додају запослени у локалним самоуправама (26.932), плус све агенције изван Владе, заводи и независна тела (5.881), сви заједно имају 60.700 душа.

ИНАЧЕ, на локалу је укупно 132.465 запослених у управи, установама (43.986) и јавним предузећима (61.547). Закон предвиђа четворо запослених на 1.000 становника, али чак 62 општине имају 20 одсто државних трудбеника више по становнику него оне најрационалније. Подаци показују и да око 60 одсто запослених у четири највећа града (Београду, Новом Саду, Нишу и Крагујевцу) ради у локалним јавним предузећима и агенцијама.

- Наша државна служба је гломазна, неефикасна и некомпетентна. Држава је највећи послодавац и за грађане и за приватне фирме, што не може финансијски да изнесе. Тако постаје "тешкаш", омча око врата целом друштву. Мада су плате у државном сектору релативно мале, оне су стабилне, а уз то се не ради много. Зато је ту најпожељнији посао за који се многи отимају - коментарише Драган Добрашиновић из Коалиције за надзор јавних финансија.

Он не верује да ће најављени резови од Нове године много тога променити, јер је отпуштање око 14.000 људи на машинерију од пола милиона запослених, како каже, "чиста козметика". Озбиљнији ефекти осетили би се када би се држава лишила 100.000 запослених, ослободила новац од њихових плата и уложила га у помоћ приватном сектору, којем ће помоћи да те људе запосли. На тај корак се, међутим, ниједна власт не би усудила.

Треба рећи још и да Србија није озбиљније прилагодила број запослених у државној машинерији процесу европских интеграција. А он подразумева још више оних који раде за потребе самог процеса приступања ЕУ, али и касније, по приступању, када преузмемо одређене обавезе. Зато, питање је колики ће заиста бити државни апарат када се домогнемо чаробне Европе. Посебно, с обзиром на то да су расходи за државне зараде овде међу највишим.