НА списку вила и земљишта које у поступку повраћаја имовине траже наследници краљевске породице налази се 71 некретнина и неколико стотина покретности, међу којима су највредније уметничка, нумизматичка и филателистичка збирка кнеза Павла, чувеног колекционара. Како сада ствари стоје, врло мало је тога што би Карађорђевићи могли да добију у натури, било зато што је законом заштићено као културно добро, било зато што је подржављено и касније приватизовано, било зато што су постојеће зграде срушене и на њиховом месту сазидане нове.

Породица Карађорђевић само у престоници тражи 26 некретнина, међу којима су студентски домови - задужбине краља Александра и краљице Марије, затим, дворски комплекс на Дедињу, куће у Прешевској, Крунској, Булевару краља Александра, Сарајевској, Краља Милана, шуму прве класе на Канаревом брду и земљиште у Раковици... У Кучеву траже имања, руднике Шевица и Волуја, у Неготину фабрику за прераду златне руде у Глоговици и лабораторију за прераду злата Нересница, рудник злата Бродица, лагер у реци Пек, рудник угља Сиколе, рудник Железник, у Сокобањи имања, и у Тополи имања, ливаде и пољопривредна газдинства.

ПОДЕЉЕНО ТЕСТАМЕНТОМ ИМОВИНА коју потражују Карађорђевићи највећим делом је већ била подељена између наследника краља Александра. Његовим тестаментом од 27. октобра 1938. одређено је шта припада краљици Марији, а шта синовима Петру, Томиславу и Андреји. Посебно је издвојена Задужбина у Тополи.

Посебан проблем су, међутим, покретности. Само из уметничке збирке кнеза Павла његови наследници потражују 50 слика. Ту су и остале вредне ствари, попут накита, златних новчића и других драгоцености пронађених у чувеном “сефу 555”, познатијем као “Титов сеф”, у згради Народне банке, на Славији, које се разматрају у оставинском поступку иза Јосипа Броза.

По речима адвоката Душанке Суботић Хомен, заступнице дела породице Карађорђевић, два су услова да Агенција за реституцију врати покретне ствари наследницима: да су те ствари уписане у јавни регистар и да потомци доставе доказ о свакој појединачној одузетој ствари. Ове услове је немогуће испунити, јер јавни регистар не постоји, и друго, зато што су ствари конфисковане збирно, а не појединачно, па појединачних одлука скоро да нема!

Члан 15 Закона о враћању имовине и обештећењу каже да су предмет враћања оне “покретне ствари које су уписане у јавни регистар, као и друге које, према прописима о културним добрима, представљају културна добра од великог или изузетног значаја.” Члан 29 пак каже да не могу бити враћене покретне ствари које су саставни део збирки.

- Заступници Карађорђевића обратили су се Народном музеју, музејима савремене и примењене уметности, Музеју града Београда, Заводу за заштиту споменика културе, тражећи да им доставе попис покретних ствари из јавног регистра - каже Душанка Суботић Хомен.

ПОТРАЖУЈУ И ВРЕДНЕ СЛИКЕ * 3 дела Николе Пусена
* 1 слику Пјера ди Козма
* 2 слике Рембранта
* 1 слику Рубенса
* 2 дела Бројгела
* 1 слику Ђуре Јакшића
* 1 скулптуру Ивана Мештровића...

Ниједна институција није могла да им достави прецизне податке о културним добрима, онако како то предвиђа закон. Дакле, ни извод из јавног регистра (јер не постоји), али ни доказ да дело представља културно добро. Тај доказ, између осталог, мора да садржи опис дела, време настанка, име сопственика, основ по ком се држи, мере заштите. Без акта којим се утврђује да је у питању културно добро, оно не може бити ни уписано у јавни регистар (ако се икад формира).

Ова адвокатица посебно апострофира одлуку државе од 5. марта 2010. којом се цео дворски комплекс на Дедињу одређује за споменик културе, све са уметничком збирком, намештајем и порцеланом. Значи, сами прописи у старту од Карађорђевића чине у извесном смислу грађане другог реда кад је у питању реституција и онемогућавају да им наследство буде враћено.