Др Воја Марјановић: Циркус маскирао реалност

Већ смо навикли на медијске и таблоидне написе у новинама названим "жутаћима", којим нам доносе пошаст естрадних вести о дешавању међу нашим звездама песме и игре, међу популарним и скарадној животној популарности оних који урушавају вредност уметности и науке.

Доста нам је фотоса о "гологузим певачицама и играчима"; доста је написа о синовима тих истих квазиуметника који бахато просљављају своје рођендане, о разводима бракова и новим "везама естрадних уметника", доста је вести ко је од њих добио за рођендан ауто вредан сто хиљада евра, о куповини кућа у Грчкој, летовању на Малдивима, о сексуалним преварама с најближим пријатељима - и доста информација која певачица има доњи веш црвене боје, па онда колико је новца добила за нови албум или хонорар у Македонији, Будви на отоку Брачу, или у некој провинцијској рупи где је очарала полуписмену публику.

Живимо у двадесет првом веку када тежимо глобализованом друштву и поретку новог света - а отужно делујемо као народ који нема свест о своме идентитету, о традицији, писмености, образовању, култури и дипломатији људске солидарности и хуманости. Изгубили смо компас. Постали смо алави и дрски, распикуће, народ који живи од данас до сутра, а не мисли на будућност потомства "јер данас није у тренду рађање беба" - већ хир модерног живљења и понашања. Ми, данашњи, тобоже, цивилизовани људи, не осећамо да је богатство духа и културе изнад политике и да је мисао Максима Горког "Човек то гордо звучи" крилатица са којом треба да се закитимо. Немамо више стрпљења за друге већ само за "своју задњицу" и властити иметак, за фотељу власти и сујету која лагано прелази у патологију понашања.

Узалудни напори појединих чланова наше државе, напаћене, осиромашене, покрадене, изневерене и унижене земље - да нас опемену и уљуде. Узалуд упозорења да не "продајемо веру за вечеру", да се простиремо колико "нам је губер дугачак", и да верујемо да је аксиом живота "ред, рад и дисциплина", а не превазиђена парола "радио не радио - свира радио".

Чудни смо народ: "не небески и не победнички". Заборавили смо да смо до недавно поразе претварали у победе, и да смо ценили увек туђе више од свога, па зато били "мали Балканци", којима треба читати лекције и тражити да буду послушни.

Отужне медијске и таблоидне информативне сеансе као да слуђују људе без посла и плата, пензионере са танким пензијама и пуку сиротињу која хита према контејнерима тражећи у њима храну, одећу и обућу, па можда и неки лек.

Одувек смо мислили да народу треба само дати "хлеба и игара", а не сигурност и ведрину живота. Какав хаос са циркуским ријалити шоуом? Шта ће нам "Велики Брат", "Парови", "Фарма"?

Којих моралних и цивилизацијских формата су ти људи који краду Богу дане, и ко их то плаћа у безстидним препуцавањима, интригама, трачевима у којима се истина претвара у лаж, па је лаж постала понтонски мост којим се прелази са једне обале на другу... А све то у име грабежи пара, лажног угледа, јефтине цене популарности и срамног потврђивања у време "које је невреме", у дане када нема посла за младе, када се исељавамо из рођене земље, када нас притискују муке миграната, косовске Голготе, многобројни протести и штрајкови оних који примају накнаду за рад од 10 до 28 хиљада динара.

Да ли све трагичне последице нашег времена и отужног живота - може да ублажи и реши само један човек?! Да ли "вера у успех - значи да је успеха пола" (В. Петровић), може да заустави наш посрнули живот и живљење?! Дај Боже - да може?!

Освестимо се и пођимо из себе у друге људе! Или ћемо постати сиротиња и "шака јада", која се "шћућурила под једну шљиву" и пева "некад беше диван живот - а данас је тужни скот".