ТЕТКУ, Јованку Броз, Јованка Чолак Кирали срела је новембра 1980. године, шест месеци по Титовој смрти. Претходно, три дана је по новембарској сувомразици стајала испред њене куће у Булевару ослобођења 75 пркосећи органима безбедности, који су покушавали да је отерају. На крају, морали су да је пусте.

Први сусрет са женом по којој је добила име трајао је, како се сећа ова храбра Личанка, пуна четири дана. Пребирајући данас по тим временима, она прича како је дошла код тетке из неког беса, ината, после гласина које је чула у Запрешићу у Хрватској (где је у то време живела) како је тетка склоњена јер је издала маршала. Тада су у Хрватској, присећа се Чолак Кирали, Брозову удовицу кривили и за то што је Тито остарио, а поготово што је морао умрети. Док је цела земља била у сузама, у средини где је она живела, Тита су највише сажаљевали јер је живео поред, како су је звали, “српске роспије”. Она је хтела и то да каже маршаловој удовици.

Из свог друговања са тетком Јованком Броз, за све време док је била “склоњена и заборављена од света”, наша саговорница издваја два дијалога. Ни данас не може да их са сигурношћу протумачи, али сматра да су битни за сећање на њу.

Вели, први је вођен 2006. године у Јованкиној кући коју је чувало “јако” обезбеђење, а повод је била једна у низу провала у њен дом, када су јој нестали неки лични папири и ствари.

- Питала сам је: “Тетка да ли ти нешто пишеш, да ли нешто желиш да оставиш на папиру иза своје смрти?” - сећа се данас Јованка Чолак Кирали.

Према њеним речима, она се на то само громко насмејала и рекла јој:

- Па ти то знаш. Сви имате по један део мојих мемоара!

ДРУГИ, не мање мистериозан разговор, вођен је телефоном непосредно пред њену смрт, а повод је био последња провала у Јованкин дом, када су обијачи, упркос обезбеђењу, успели да уђу кроз подрум и обију чак седмора врата. Јованка је назвала тетку да чује како је, а ова јој се тада пожалила да се не осећа добро. Резигнирана Личанка том приликом је рекла:

- Ако се мени нешто деси, постоји тестамент и у тестаменту свако има свој задатак!

Јованка Чолак је потом, неколико дана, октобра 2013, била уз постељу своје тетке, али Јованка пред смрт није више помињала тестамент. Умрла је 20. октобра 2013.

Део својих “мемоара” и део свог “тестамента” Јованка Чолак износи за “Новости”:

- Јованку сам новембра 1980. нашла тужну, али у добром здрављу. Била је у некој врсти изолације, али за то није кривила Тита. Одмах ми је испричала да је између њих двоје све добро и да јој је Броз, и пошто је “одведена”, слао папириће са поздравима, чак и храну коју је највише волела - говори Јованка Чолак. - Некадашња прва дама СФРЈ приликом нашег првог сусрета била је у ситуацији као Јозеф К. из Кафкиног романа, али била је и уверена да је све то привремено и да ће другови убрзо увидети грешку.

НАША саговорница сведочи и да јој је приликом тог првог разговора Јованка говорила како никакве генерале није смењивала ни постављала, како се то тада причало. До последњег дана живота тврдила је да је Тита волела свим срцем, а за свој егзодус кривила је љубоморне и зле људе који су се нашли у најужем маршаловом окружењу. Објашњавала је како је она у ствари жртва фамозног “националног кључа”.

- Мене су увек када би се повела дискусија о националном кључу убрајали у српски кадар, а Тита никад нису убрајали у хрватске кадрове - причала је Јованка Броз својој имењакињи, што је ова препричала у својој књизи “Моја тетка Јованка Броз”. - Осамдесетих година, пред Титову смрт, српски кадрови у врху партије и државе осећали су да су закинути за једно место. Као да сам ја у Титов живот изабрана на партијском конгресу. Сметала сам делу српског руководства и зато сам склоњена.

Ова жена даље прича како је поред “личких тема” са тетком увек претресала и високу политику. Титова удовица је тврдила да се СФРЈ није сама распала и аргументима је заступала тезу да је држава била трн у оку, нарочито на Западу. Говорила је да је у Титовој СФРЈ било више слободе и демократије него у свим њиховим западним земљама заједно јер Запад је своје народе “држао у сталном страху од друштвене имовине и социјалне првде”.

- Она је била комуниста, али није била атеиста - сећа се Јованкина сестричина. - Бога је звала инжењер и имала је јак осећај да ће тај њен инжењер угодити неку њену правду и истину пошто су другови били неми и глуви.

Сећајући се 33 године друговања са Брозовом, Чолак Кирали подсећа како су се за све то време време на власти мењали многи. Они се са својим претходницима баш ни у чему нису слагали. Само једна ствар им је била заједничка, равнодушност према судбини Титове удовице, а сва брига о њој сводила се на једно питање: да ли другарица Броз пише мемоаре или их је већ написала. Ако их је написала, где их крије?

- Када је деведесетих на чело Србије дошао Милошевић, обећао је Јованки да ће и она бити убудуће другачије третирана - наставља наша саговорница. - И заиста, Огњен Грковић и Ранко Бугарчевић из Меморијалног центра “ЈБ Тито” који су дотле “управљали” Јованкином судбином, нису више долазили на њена врата да јој прете и “уче” је шта сме, а шта не. Међутим, за време Милошевића ни други из власти је нису посећивали али ни лопови нису улазили у њен дом. Када је Милошевић пао, и пред слом његовог режима, тетка Јованка је накратко била на страни “долазеће демократије”. Мислила је да и за њу долазе бољи дани. Убрзо се разочарала.

Јованка је сахрањена у Кући цвећа, поред Брозовог гроба


ПРВИ ИЗЛАЗАК ИЗ КУЋЕ

РАВНО 15 година Јованка Броз није смела да напусти своју назовивилу, и да се прошета по улици. Дозволу за излазак добила је тек 1993, а разлог је био посета Ечкој, где је живела њена сестричина Јованка Чолак Кирали.

Ова жена данас прича:

- Чекала је месец дана сагласност и потпуно неочекивано, добила ју је. Ја сам у Ечкој у свом дому окупила фамилију, наше Личане, и то је било спектакуларно. Јованка је дошла у службеном возили, а стотине људи тискало се да је види. Сећам се и личког менија.

Нажалост, одмах по повратку у Београд, Јованкин службени аутомобил се покварио, одвезен је у сервис и она га више никад није користила.

ОД ЛИКЕ ДО ЕЧКЕ

* СЕСТРИЧИНА Јованке Броз рођена је 1951. године у Титовој Кореници у фамилији Ђерић. Име је добила по славној рођаки и животном сапутнику председника СФРЈ.

* СУДБИНА жене по којој је добила име у великој мери одредила је и живот Јованке Чолак Кирали. Развела се и побегла из “мешовитог брака” у Хрватској. Деценију касније уследио је поново рат, у ком је опет Лика страдала.

* НАЈМОЋНИЈА од свих Личанки у СФРЈ тада је била увелико изопштена и немоћна, а Јованка Чолак Кирали маршаловој удовици је постала и “прозор у родни крај”.

* ЈОВАНКА је живела у овом периоду у Минхену и Ечкој и све време је била део мреже за помоћ српском народу из дијаспоре.