СРБИЈА је и даље наоружана до зуба! Ово се слободно може закључити и после шесте по реду, од 1992. године, акције легализације и прикупљања оружја. Уосталом, то се могло видети и из последњих окршаја криминалаца на асфалту, али и из породичних убистава. Процене МУП почетком године биле су да у земљи има између 200.000 и 900.000 комада нелегалног оружја. Када се све сабере, предато је или легализовано око 7.500. То значи да је у најбољем случају легализован тек сваки 30, а у најгорем тек сваки 120. комад!

После тромесечне кампање, Министарству је предато више од 2.000 комада оружја, више од 16.000 комада муниције и око 1.000 бомби и експлозивних стредстава. Како за "Новости" каже Иван Зверзхановски, шеф канцеларије Центра за контролу лаког наоружања у источној и југоисточној Европи (СЕЕСАЦ), поднето је око 4.500 захтева за регистрацију оружја, док је око 7.500 комада ватреног оружја и експлозивних средстава, на један или други начин, изашло из илегалне употребе. Он примећује да је број далеко од жељеног циља, али и додаје да су ови резултати слични резултатима других кампања које су се у скорије време спроводиле у региону, па и шире.

ТРАГЕДИЈЕ

- УЦЕК постоји опасност да оружје у рукама грађана буде украдено и да се нађе код криминалаца. Али, оно може да постане опасно и ако се њиме не барата одговорно и безбедно. Као резултат имамо рањавања или убиства на слављима, у породици, међу децом... Почетком месеца били смо сведоци таквог случаја, када је балетан Горан Станић, током свађе са супругом, искористио аутоматско оружје "АК47", а речено је да је имао и детонатор. Оружје је, наравно, било илегално, јер поседовање ове врсте грађанима није дозвољено - каже Зверзхановски.

Мада су ретке земље које су успеле да прикупе значајније количине оружја у сличним акцијама, њих ипак има. У Аргентини је, рецимо, скупљено више од 100.000 комада за годину дана. Оно је откупљивано од грађана, а власти су гарантовале анонимност и безбедност, а оружје уништавале на лицу места. Кампања легализације се посебно обраћала женама и младима, и промовисала мир и ненасилно понашање. Власти су такође укључиле у кампању цивилни сектор.

РЕГИОН РЕЗУЛТАТИ сличних акција у региону су шаролики. У БиХ је акција вођена од септембра 2013. до краја 2014. и ту је, као и у Хрватској, примењивана подстицајна мера, од кеш исплата за предато оружје, до томболе са белом техником и аутомобилима. У Албанији су заједницама које су успешно сакупљале оружје давана средства за развој општина.

На питање да ли би разоружању грађана и смањењу броја кривичних дела у којима се користи нелегално оружје, помогли строжи прописи, наш саговорник примећује да су домаћи прописи у овој сфери међу ригорознијама у свету.

- Нови закон има и неколико новитета, као што су обавезне медицинске провере грађана који желе да поседују оружје, при добијању дозволе и на сваких пет година, које би могле да допринесу томе да се оно не нађе у погрешним рукама. Међутим, успех закона се обично ломи на њиховој имплементацији.

Светлана Ђурђевић Лукић, директорка Центра за истраживање јавних политика, која се годинама бави проблематиком злоупотребе ватреног наоружања у контексту људске безбедности, оцењује да свака предата експлозивна направа, пиштољ или пушка значи потенцијално спасен живот. Са тог становишта резултати последње акције нису занемарљиви.

- Ако се подаци МУП, да је предато 287 аутоматских пушака, 32 пиштоља "шкорпион", 15 ручних бацача и чак 1.107 ручних бомби и других експлозивних направа, пореде са ранијим легализацијама, резултати су далеко испод акције из 2003. Међутим, та је акција спровођена у време "Сабље", односно ванредног стања, и била је праћена, с једне стране, снажним притиском безбедносних структура које су интензивно деловале на терену, спроводећи бројне заплене, а са друге оптимистичним очекивањима да ће доћи до трајног обрачуна са криминалом. То је утицало на број прикупљеног оружја. Оно по чему је ова, недавно завршена акција, специфична јесте предаја више од 158.000 комада муниције, што је више него пре.

ТАКСЕ

РАЗЛОГ за мали број предатих захтева за легализацију "кратких цеви", по нашој саговорници, јесу и високе таксе, које демотивишу грађане, иначе несклоне доследном поштовању закона и плаћању пореза. Она примећује и да код поседовања оружја постоји изразити родни дисбаланс: проценат жена које поседују оружје ја занемарљив, али су зато оне често жртве случајних или намерних инцидената са оружјем, чији су виновници мушки укућани, бивши партнери или прогонитељи.

Анализа 400 новинских извештаја постављених током две године на платформу Програма УН за развој "Оружје на мети", коју је њен Центар радио за УНДП, показује да су починиоци инцидената са оружјем 32 пута чешће мушкарци (287 случаја), него жене (9 случајева). Уједно, жене су пет пута чешће жртве. По апсолутном броју смртних исхода због злоупотребе ватреног оружја породично насиље има примат у односу на криминалне обрачуне, иако се о криминалу више извештава. Колико се оружје користи за застрашивање и принуду унутар четири зида, питање је које није ни отворено.

- Истраживање које сам радила прошле године у БиХ нажалост показује да је оружје пристуно у партнерским односима чак и међу малолетницима - додаје наша саговорница. - Опасна је и традиција пуцања на слављима, која није доследно санкционисана, већ се сматра делом фолклора који се толерише, а некада и подстиче. У оваквим случајевима жртве залуталих метака и рикошета често су жене и деца.

ПРОБЛЕМ

ПО нашој саговорници, највећа слабост недавно завршене акције је чињеница да није било добро осмишљене кампање која би презентовала податке и појаснила последице злоупотребе и нестручног руковања оружјем, посебно по жене и децу:

- Акција је била идеална прилика да МУП саопшти податке о последицама по физички интегритет, укључујући оне о полу и старости, контексту инцидената, међусобном односу починилаца и жртава, и да на основу анализе статитистике осмисли кампању циљану према конкретним групама становништва, па и на конкретним локацијама где су овакве злоупотребе учесталије.

Закон о оружју и муницији предвидео је одложено дејство од годину дана како би се спровеле припреме, укључујући и ову кампању. У Скупштини је, међутим, усвојен амандман да се са акцијом крене одмах по објављивању Закона. Овај потез био је контрапродуктиван јер није оставио времена за припрему.

НЕ УБИЈА ОРУЖЈЕ, ВЕЋ ЧОВЕК

У СРБИЈИ има десетак стрељана, а гро њих се налази у престоници. Само у Београду постоје четири затворена и два отворена стрелишта. Ипак, по Петру Пантићу, председнику Скупштине Националне асоцијације за оружје и стрељачког клуба "Муш", то је недовољно за потребе обуке.

- Не убија оружје, него човек, и зато га не треба анатемисати - каже Пантић, и додаје да би, по закону, стрелишта требало да користе само чланови одређеног клуба. То, међутим, ретко ко поштује, па се већина претворила у комерцијална. У њима људи могу да пуцају са инструктором или без њега, својим или клупским оружјем, својом, али и клупском муницијом у свом оружју. Све опције су могуће.

- Код нас стрелиште користе само чланови клуба који су пунолетни и имају дозволу. Они потписују изјаву да се против њих не води кривични поступак за дела против државе, живота и тела и злоупотребе оружја, али ми морамо да им верујемо на реч, јер нам закон не даје могућност да проверимо то што говоре - каже Пантић.

Стрелишта користе људи свих старосних доби, структура и професија. Додуше, жене долазе ређе него мушкарци, али су, по Пантићу, много озбиљнији корисници ватреног оружја, јер слушају савете. Мушкарци су превише сујетни. У затвореним стрелиштима користе се пиштољи и револвери, а на отвореним ловачке пушке и карабини.