Мати Анастасија: Верујем у помирење, али без посредника

ЗАХТЕВ Косова да наше културно наслеђе прогласи својим исто је као када бисмо ми, било где, тражили да се сачувају џамије и да џамије буду наше културно наслеђе, или ако бисмо, на крају крајева, тражили да синагоге назовемо нашим културним наслеђем. То је заиста ван сваке логике, али ако Албанци сматрају да су били православни, нека онда то опет постану, ако већ нису, откуд им право да траже нешто што им ни по каквим правилима не припада.

Овим речима, иронично и револтирано, мати Анастасија, игуманија манастира Девич, коментарише у разговору за "Новости" захтев Косова да постане чланица Унеска. Ипак, истиче да за рушење православих светиња на Космету, које сада Албанци желе да прогласе својим културним наслеђем, не окривљује само њих, већ да подједнако одговорним сматра и припаднике међународне заједнице..

* Да ли су и у којој мери православне светиње на Космету безбедне, ако је познато да је од доласка Међународне заједнице више од стотину православних храмова порушено и уништено док је мањи број њих обновљен?

- Наше светиње ће бити безбедне онолико колико то желе и дозволе странци, савременије речено, представници међународне заједнице. Јер, уколико они нађу за сходно да обезбеде наше светиње, односно укажу да је њихова сигурност неопходна, Албанци, Шиптари, или како год их ми звали, пристаће тренутно на ту одлуку...

* Управо због великог броја светиња, Космет се сматра срцем Србије, међутим, многи ће рећи зашто нам Бог не помогне да сачувамо те светиње?

- Помоћи ће нам ако будемо тражили и били достојни... веровали у његову помоћ. Дајемо ли ми некоме нешто што од нас не тражи. Ни ми од Бога не тражимо помоћ, како ће нам је дати. Јер све ове светиње које су, рекла бих, душа духовности нашег народа су заслуга наших предака....

* Да ли то значи да је скрнављење наших светиња заправо казна нашем народу због тога што нисмо прави и искрени верници?

- Свакако да нам је то казна, казна нам је био и педесетогодишњи атеистички режим, када су једни били део тог режима из интереса - јер су били бежбожници, а велики број нас, јер смо, рекла бих, били кукавице. Јер, упркос свему, није било у нашој земљи толико комуниста да би могли да чине већину, али најмање две трећине су биле кукавице, дакле били су у већини, али нико није смео да устане. И сада смо кукавице јер не бранимо оно што нам је најсветије... Страх за живот има неку меру оправдања, али страх за егзистенцију и бољи живот, то је већ прави кукавичлук, због посла, новца, угледа, због свега што прати савремени живот. А да ли смо верни или неверни, то бисмо знали када би неко рекао да свако ко буде ишао у цркву неће имати грађанска права, тада бисмо сазнали колико смо верни, а да одемо у цркви и јавно говоримо о вери то није мерило.

* Дакле, нас Бог кажњава јер му се не молимо искрено, али шта је са казнама за оне који су рушили и палили наше светиње?

Познато је да Бог не кажњава истог момента, да је Божија правда спора, али увек достижна... баш као што је познато да они који својатају туђе неће имати напретка, јер као што наш народ каже: туђа мука не храни унука.

* Политичари говоре о помирењу Срба и Албанаца и како то воле да кажу, суживоту, односно животу једних поред других...Да ли верујете у ту могућност?

- Мислим да би можда то и било могуће, али без посредника, пошто би у том случају међународна заједница била сувишна. Јер, јавна је тајна да су управо светске силе или та међународна заједница и направили све ово, изазвали конфликт на Косову у оном смислу, "хајде да запалимо нечију кућу па да је гасимо". То им и није било тешко, пошто је познато да људи који живе негде у мањини увек сматрају себе потчињенима и зато желе да подривају дом, земљу у којој живе... Зато су некакви наводни циљеви Албанаца потпомагани са стране, али је суштински проблем заправо што ми овде деценијама, а да не кажем вековима на Косову трпимо, што је матични народ прогнан, да би се населио неки други, да би моћнији овог света населили оне који им тренутно погодују за завршавање својих послова, мада то, наравно, не значи да то исто касније не би могли и са њима урадити... Јасно је да они који изазивају конфликте имају свој циљ, али иако код обичног народа, обичних Албанаца има и добрих људи који би желели да живе мирно у суседству, чим дође до конфликта, углавном, морају да се сврстају на једну ули другу страну.Само изузетно јаке личности којима је савест чиста могу да се одупру у нечему што је нечасно, али тих је на жалост све мање..

* Који је по вашем мишљењу циљ светских сила које су, како кажете, изазвале конфликт на Космету?

- То је далеко дубље питање, али свакако да није просто заузимање простора од стране једног народа. То су далекосежни интереси, али Албанци заправо мисле да су те силе њима помогле да отму територију, мада не сматрам да је тако. Инострани ментори су изабрали Албанце за своје циљеве јер су мислили да ће бити послушни, да ће их слушати.

* Албанци су, дакле, били прихватљивији партнери тим силама?

- Замислите рецимо, да у неко село дођу наводни хуманитарци и тим сељанима односно мештанима говоре како су угрожени, како би могли да буду напреди, да морају да се осамостале... То би наравно одмах "очешало уши", ушло у свест људи... Такође, нажалост, у њиховој вери има мало више места за злодела него у хришћанској. Па тако, иако је свирепо, Албанци, рецимо желе да убијају из заседе јер, ипак ни они не желе да се излажу опасностима на које их ментори терају. Њима требају само жртве, камиказе да страдају, али ти који их томе уче, не би то урадили, зашто неко ко спрема и обучава камиказе он то не ради....

* Зашто, рецимо, Срби нису били погодни за остваривање тих циљева светских сила?

Суштинска ствар је у томе што смо ми мало старији, матични народ своје земље и држимо мало до поноса, имамо неки его... и у датом моменту нисмо им били погодни за остваривање тих циљева. Колико год као народ имамо и добрих особина, не бисмо ми били тако послушни, сасвим сигурно не бисмо прихватили и починили злочине попут трговине органима, ми то нисмо могли... Без обзира на то што се и од наших људи неко огрешио, сасвим сам сигурна да су то радили појединци.

* Ипак, Срби су годинама словили за "лоше момке". Може ли се томе стати на пут?

- Чињеница је да моћни желе тако да нас представе, и уколико они кажу да је зид црн, иако је бео, неупућени ће поверовати у то. Међутим, иако они који су режирали превару знају праву истину, они који је не знају поверују у лажи, прихвате их...

Део манастира Девич страдао у погрому 2004.

* Шта у том случају сада учинити да не остане таква истина?

- За то је потребно много знања и нашег труда, потребно је пре свега буђење и да несметаног ума одредимо шта нам је циљ, да ли је то очување своје земље, да очувано оно што су нам преци оставили. Уколико ме питате да ли је то могуће, верујем да би било, али са неким другим схватањем. Мислим да сада живимо у смислу само да сам жив, радим нешто успевам да саставим крај с крајем, мада ни то није баш толико лако, а није ни толики тешко колико кукамо, колико се жалимо...

* Да ли сте оптимиста по питању будућности уопште српског народа, али пре свега опстанка на КиМ?

- Јесам оптимиста, али да бисмо устали, да бисмо се подигли, увек треба да се даси неки пад, односно да би се народ освестио, треба да пропадне, а мислим да смо ми довољно пропали. Колико још можемо, не знам, али верујем да ће доћи период отрежњења... Зато смо ваљда и осуђени на тако велику патњу и жртве.. Али рекла бих да је све могуће за оне који верују...