ЋИРИЛИЦА је готово сасвим нестала из свакодневице грађана Србије. Тешко је пронаћи ћириличке новине, а још теже интернет-презентације. Рекламне поруке најчешће су исписане латиницом, а амбалажа на домаћој и декларације на страној роби ретко преносе информације на ћирилици. И на улици, и у тржним центрима, на видном пољу готово да је и нема.

Шта је довело до маргинализације ћирилице и да ли ће она ускоро постати страно писмо и у Србији, покушао је да нам објасни проф. др Јован Делић.

- Ћирилица је вероватно у најтежем стању откако смо се описменили - каже Делић. - Из Црне Горе је потпуно протерана. Тамо пишу латиницом, а ни у Србији није равноправна. Пракса и живот је истискују. Закон о језику и писму се не поштује, што је додатно ставља у запећак.

Делић сматра да бисмо могли то да променимо уколико би се према свом писму односили као Грци и Руси:

- Из ћирилице се развило све што имамо, зато је невероватан наш нехајан однос према њој. Проблем је што је наши људи доживљавају као страно писмо. Школе и универзитети су немоћни. Изгубила се свест о њеном значају. Али, најопасније је да неко милитантан брани ћирилицу и изгони латиницу. Забранама се ништа не постиже. Верујем да би се однос према нашем писму променио ако би филмски титлови били ћирилички или имена спортиста на дресовима написани ћирилицом.

ИНИЦИЈАТИВА "НОВОСТИ" И "ПОЛИТИКЕ" ДНЕВНИ листови “Политика” и “Вечерње новости” покренули су иницијативу да се новине које се штампају ћириличким писмом ослободе плаћања пореза. Суштина идеје јесте да држава поведе рачуна о новинама које се штампају на ћирилици, и тако да подстрек и осталим медијима да почну да користе ово писмо. Осим “Политике” и “Новости”, од познатијих новина ћириличке текстове објављује само новосадски “Дневник”, као и недељници НИН и “Печат”. Иницијативу је подржао и УНС.

Истраживања у последњих двадесетак година показују да је српска ћирилица сасечена и сведена на свега десетак процената у односу на српски језик на латиничком писму.

- Чини се да и сто година од забране ћирилице по налогу Аустроугарске, окупација још траје - говори нам професор Драгољуб Збиљић, председник Скупштине најстаријег удружења “Ћирилица” из Новог Сада. - Суноврат ћирилице догодио се 1916. године, по упаду аустроугарских војника у Првом светском рату. Те године, па све до ослобођења Србије 1918. употреба овог писма била је строго забрањена.

После ослобођења ћирилица је враћена и све до 1945. била је једино званично српско писмо. И после Другог светског рата Срби су ћирилицу масовно користили. И тако је било све до 1954. године, односно до Новосадског договора када је формално проглашена равноправност оба писма.

- Од тада је употреба ћирилице падала у проценту и у Србији - тврди Збиљић. - Постепена замена ћирилице латиницом, смишљеном и планираном фаворизацијом латиничког писма, завршена је петнаестак година касније. Кривац се није смео спомињати све док није пао комунизам. Наравно, комунисти су то наложили, а спровели су лингвисти преко увођења такозваног двоазбучја. Овога пута употребљен је мудрији и ефикаснији начин од забране. Комунистичка власт злоупотребила је српске лингвистичке институције - Матицу српску, САНУ, Институт за српски језик.

Ипак, било је периода када је употреба ћирилице доживела нови процват - посебно од 1990. до 2000. године, на шта су утицале тадашње околности. А онда је дошло ново време и убрзана англификација српског језика.

- Српске власти уставну одредбу о ћирилици спроводе само у државним канцеларијама, а не и изван њих. Притом, латиница се у свакодневном животу и сада фаворизује - каже Збиљић. - Зашто се не угледамо на друге народе који чувају своје писмо.

ЛАТИНИЦА КОД ТВОРЦА СРПСКЕ АЗБУКЕ “НОВОСТИ” већ неколико дана истражују колико је назива радњи и фирми написано ћирилицом. Од 140 радњи у београдској главној пешачкој штрафти - Кнез Михаиловој, само три имају називе на српском писму. У Косовској улици само пекара “Ужина” има свој ћирилички назив исписан писаним словима, док у улици творца српске азбуке Вука Караџића, осим табле на којој је његово име, нема ниједан назив написан ћирилицом.

Ситуација у Војводини није ни боља ни гора него у целој Србији. У Београду се, на пример, проценат изгнане ћирилице приближава проценту у Новом Саду.

- То није чудно - каже Збиљић. - Замењивање српске азбуке латиницом ишло је понекад брже у Војводини, а некад у другим деловима Србије.

После 1954. однос према ћирилици у тадашњој држави био је сличан. Истина, у Хрватској је било мање ћирилице, а данас тамо готово да је и нема. Раније, у Републици Српској било је највише ћирилице, али се она и тамо смањује. У Македонији није уведена латиница, док је у Словенији увек било мало ћирилице. Срби у Црној Гори се труде да сачувају српску азбуку и боре се за свој језик и своје писмо. На Косову, где у енклавама Срби имају некакву власт и некакво право, има мало више ћирилице, указује наш саговорник, а тамо где су практично окупирани, азбуке готово да нема.

Збиљић упозорава да је важно да сачувамо ћирилицу, јер смо без ње веома угрожени.

Непријатељ Срба и ћирилице, какав је био генерал Стјепан Саркотић у Првом светском рату, није случајно српску ћирилицу упоредио са “српским борбеним средством” које “треба уништити”, односно заменити. Он је ћирилицу забранио у Босни и Херцеговини када је био председник владе. Знао је да ћемо се у идентитету удаљити од самих себе ако ћирилицу заменимо латиницом. Постаћемо много лакши за асимилицају и може се догодити да кренемо путевима којима су отишли у неповрат Срби католици који су писали латиницом. Србима се већ догодило да су постојали дотле док је постојала ћирилица. Без ње су покатоличени Срби асимиловани и нестали. Срби православци се сада упућују на злосрећне путеве Срба католика.