Драгомир Антонић: Цркви дајемо по вољи

ЦРКВА је Божја творевина. Да није, одавно би је људи уништили. Нема бојазни да Српске православне цркве неће бити. Није ово први пут у паметарници Србије, Срба и Српске православне цркве да се налазе на удару. Шта год јој радили, нападали са свих страна - споља и изнутра - она ће опстати. Нема разлога за страх. Морамо разумети да поједине радње у свету цркве и свету нас мирјана су различите. На пример новац. О њему се последњих година често пише.

"Владике огрезле у богатству", "проневериле новац". Код обичног човека, натписи изазивају љутњу, гнев и реакцију "попови = лопови"!

Писци пишу из незнања или зле намере. Њима на душу.

Једноставно, у приходу Цркве, највећи део је заснован на апсолутној добровољности. Кад одем на Свету литургију, нико ми не тражи да платим. Колико ћу ставити на тас, колико ћу и пред којом иконом у прорез убацити новац, искључиво је моја ствар. Колики ћу прилог дати, такође је моја одлука. То је питање моје вере, мојих уверења и без икакве присиле дајем прилог. Тиме је мој интерес за даљи пут пара завршен. Нема за мене никакве проневере новца, јер није било ни присиле. Друго је кад држава законском силом наплаћује порез или је законом одредила црквени порез. Онда ме интересује зашта се тај новац троши, јер га не дајем добровољно већ ми је расписан. Постоји казна, ако не платим.

Српска православна црква је нешто друго. Помаже духовно. Даје снагу. Крепост. Бодри у невољи. Пружа радост и утеху. Ја јој узвраћам материјално. Колико могу. Зато вас молим да кад пишете ружне ствари о владикама, свештенству и новцу имате на уму да већина верујућих о томе не размишља. Свако у својој цркви види где се новац троши. Сами своје храмове живопишемо, ограде поправљамо, сиромашније од нас помажемо. Онај који сва наша дела види - зна. У Њега не сумњамо.