НОВИ дом у иностранству у последњих десетак година пронашло је 116 малишана из Србије. Највише девојчица и дечака сада има нове породице у Америци, њих 47, и у Шведској 40! Прошла година је, према подацима Министарства рада, била рекордна по броју иностраних усвојења када је 21 дете друге родитеље пронашло ван граница наше земље.

Разлика између наших и страних усвојитеља је у томе што домаћи, као разлог усвајања наводе своју потребу да се остваре као родитељи, док су у свести странаца алтруистичке и религијске мотивације, да усреће друге. Како за "Новости" објашњава Драган Вулевић, помоћник министра за рад, у Србији се људи јаве углавном када до одређених година не успеју да биолошким начином постану маме и тате, или после неколико неуспешних вантелесних оплодњи.

- Они желе да задовоље потребу за дететом, али и да одговоре на његове потребе. Страни усвојитељи већ имају своју биолошку децу, остварили су се на том пољу и углавном усвајају четврто или пето дете. Карактеристично је да су то малишани са сметњама у развоју, физичким хендикепом или озбиљним здравственим проблемима - каже Вулевић.

По нашем закону, првенство приликом усвајања имају људи из Србије. На пут у неку од европских земаља, Канаду или Америку, могу да крену девојчице и дечаци за које се у разумном року, а то је око годину дана, не нађе усвојитељ у Србији. Најчешће дуже чекају деца са развојним проблемима и Роми.

МЕШЕТАРИ ИЗ САД ПРИЛИКОМ усвајања надлежни траже од сваке агенције која посредује у процедури да има хашку лиценцу и да испуњава стандарде за рад. - Пре неколико година јавила се једна америчка агенција која је покушала да мешетари и вара сопствене грађане. Одмах је обавештена америчка амбасада, а они су даље реаговали - каже Вулевић.

- Наши родитељи у занемарљиво малом броју прихватају болесну и ромску децу - наглашава Вулевић. - Последњих година појављује се благи тренд толеранције на ове разлике, али је то још незнатно.

Најзаинтересованији за наше девојчице и дечаке већ годинама уназад су Швеђани, а многе организације из ове скандинавске земље сарађују на овом пољу и са Кином, Корејом, Етиопијом, Румунијом. Шведска је Србију оценила поузданом земљом, одакле долазе деца са рашчишћеним породичним статусом и поузданом процедуром.

- То називамо општом подобношћу детета за усвајање - каже Вулевић. - Значи, дете је без родитељског старања, непознатих родитеља, који су или лишени родитељског права или пословне способности. То утврђују центри за социјални рад и судови.

Иако смо тек у децембру 2013. године ратификовали Хашку конвенцију о међународном усвојењу, ми смо по њеним мерилима поступали одувек. Српско законодавство је, сматра наш саговорник, поуздано у овој области и зато се странци одлучују за нас. У поступку се усвојитељу предоче све карактеристике детета, порекло, здравствено стање, развојни потенцијали, ништа не сме да се крије.

- Само тако он може да донесе одлуку да ли жели баш то дете - каже наш саговорник. - Ако му то не кажете, доводите га у заблуду. И ми волимо да сарађујемо са Швеђанима, зато што шведске агенције које раде на припреми усвојитеља, јако добро то раде и имају развијене услуге подршке усвојитељу у кризним периодима. Они у Србији проведу са дететом од 20 до 25 дана, дете их прихвати, али подршка када се врате у Шведску је врло значајна, а они то јако добро раде.

ПРЕЦИЗНА ПРОЦЕДУРА ПСИХОЛОГ, педагог, социјални радник и правник два месеца процењују општу подобност кандидата. Процењују се психо-социјалне особине, до којих се долази на основу интервјуа са кандидатима и посета њиховом домаћинству. Разлика у годинама између усвојитеља и детета не може бити мања од 18 година, нити већа од 45 година. Усвајају се малишани од навршена три месеца до осамнаесте године. После програма припреме за будуће усвојитеље и процене одлука о томе да ли имају општу подобност за усвојење детета, подаци о будућим усвојитељима се уносе у Јединствени лични регистар усвојења. И овај поступак траје по закону 60 дана.

Иако многи мисле да наше девојчице и дечаке прихватају наши људи који живе у иностранству, то углавном није тако. Има оних који имају везе, али и оних који немају. На пример, у Канади имамо човека који је наш пореклом, али му је жена Канађанка. Ако има више заинтересованих усвојитеља за једно дете, уколико је мешовит пар, или су у питању наши људи који имају страно држављанство, они имају предност због културолошког нивоа, лакше адаптације, језика...

Када дете оде у иностранство прати се после адаптације и усвојења, које траје око месец дана. То се ради директним контактом, затим блоговима, а агенције које су посредовале на шест месеци у Србију шаљу извештаје о стању детета, надлежни их посећују.

- Професионална срећа је када видите резултат сопственог рада - прича наш саговорник. - Примера ради, када се усвоји дете са тешким физичким деформитетима које видите после годину дана, а његов опоравак је невероватан. Или малишан без екстремитета који плива у базену, девојчица из Звечанске која лежи и не помера се ни лево ни десно, а онда након шест месеци покреће и руке и ноге. Физички напредак и поглед детета све вам говоре.

Вулевић подсећа да усвојитељство у Србији има дугу традицију, само што су се деца пре 20 година прихватала потпуно и непотпуно. Сада се користи само први модел, где усвојитељи постају родитељи са свим правима и обавезама. Социјални систем код нас постоји од 1953. године, поузданост и стручна процедура су на веома високом нивоу.


АДАПТАЦИЈА

* ДАНАС се усвојитељи припремају у школама за родитеље, у којима их уче како да кажу деци да су усвојена.

* КОД домаћих усвојења, постоји адаптациони период који траје највише шест месеци, а може и краће.

* ПОД будним оком стручњака центра за социјални рад, малишан постаје део породице, али тек када се донесе закључак да су се усвојитељи адаптирали на дете и оно на њих.