ПОТПИСУЈУЋИ писмо у одбрану патријарха Иринеја, нападнутог због „нетолеранције“ према ЛГБТ популацији, имао сам пред собом чињенице. Јасне и немилосрдне.

У Србији је, од пописа 2002. до пописа 2011, мање (без рата, без санкција!) 400.000 становника - неки су отишли ван земље, други под земљу. Сваке године умире 30.000 људи више него што их се роди. Уместо да се милион евра уложи у подршку рађању и вишедетним породицама, оне су потрошене на параду онога што стручњаци називају „политичким хомосексуализмом“.

Парада поноса“, на којој су ношене слике које вређају патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, одржана је, сасвим симболично, 2014, када обележавамо стогодишњицу херојства српских витезова чији систем вредности је породицу и рађање имао на првом месту.

Данас нам се, после параде, нуди ЛГБТ прича у уџбеницима („Бајка о принцу и принцу“, као у „напредним“ земљама ), редефинисање брака и захтев да хомосексуалци усвајају децу (о томе у књизи Слободана Антонића „Моћ и сексуалност/Социологија геј покрета“). Иде се и даље. У „напредној“ Немачкој тзв. етички комитет је од Владе већ тражио одобрење инцеста.

Бранећи став патријарха Иринеја, бранио сам здрав разум и будућност породичне Србије.